What do you think?
Rate this book
Анна Ін у гробницях світу
«Анна Ін у гробницях світу» � авторський переказ шумерського міфу про богиню Інанну, яка спускається у світ померлих до своєї сестри. У фантасмагорійному місті, де ліфти возять мешканців від божественних вершин до потойбічних підземель, де рикші зростаються зі своїми водіями, а сади висять у повітрі, розгортається один із найдавніших сюжетів у світі. Історія, яка ніколи не застаріє. Оповідь про смерть і воскресіння.
192 pages, Hardcover
First published January 1, 2006
56 people are currently reading
1,287 people want to read
About the author
Olga Tokarczuk
72books7,583followersOlga Nawoja Tokarczuk is a Polish writer, activist, and public intellectual. She is one of the most critically acclaimed and successful authors of her generation in Poland. She was awarded the 2018 Nobel Prize in Literature as the first Polish female prose writer for "a narrative imagination that with encyclopedic passion represents the crossing of boundaries as a form of life".
For her novel Flights, Tokarczuk was awarded the 2018 Man Booker International Prize. For Flights and The Books of Jacob, she won the Nike Awards, Poland's top literary prize, among other accolades; she won the Nike audience award five times.
Her works have been translated into almost 40 languages, making her one of the most translated contemporary Polish writers. The Books of Jacob, regarded as her magnum opus, was released in the UK in November 2021 after seven years of translation work, followed by release in the US in February 2022. In March that year, the novel was shortlisted for the 2022 International Booker Prize.
Source:
Photo: Łukasz Giza
For her novel Flights, Tokarczuk was awarded the 2018 Man Booker International Prize. For Flights and The Books of Jacob, she won the Nike Awards, Poland's top literary prize, among other accolades; she won the Nike audience award five times.
Her works have been translated into almost 40 languages, making her one of the most translated contemporary Polish writers. The Books of Jacob, regarded as her magnum opus, was released in the UK in November 2021 after seven years of translation work, followed by release in the US in February 2022. In March that year, the novel was shortlisted for the 2022 International Booker Prize.
Source:
Photo: Łukasz Giza
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 30 of 177 reviews
December 17, 2023
Autokonstrukcyjna samobaśń, w której Olga Tokarczuk restauruje zagubienie świata w idei, którą nadała mu ludzkość. To jedna z tych książek, która słowem wnika pod powierzchnię życia zmysłowego, kojąc w nas pewną niesłowną myśl dotyczącą nas samych. Za pomocą nowej, literackiej systematyki fonetycznej i schematów gramatycznych kształtuje nieodkryte wcześniej powłoki zdań, głębsze i bardziej hipnotyzujące. Doskonałym zabiegiem była kreacja Innanny jako postaci metafizycznej i jakby trzecioosobowej; za pomocą cudzych oczu i cudzych emocji nadawanie jej siebie.
October 24, 2022
This is part of the Canongate myth series (think Atwood’s Penelopiad), but one of the couple ones that haven’t been translated into English. I have no idea why. I thought that at least once Tokarczuk won her Nobel, someone would go and translate this, but maybe there are some foreign rights issues I’m not aware of.
Tokarczuk chose the Inanna myth for her retelling. A myth difficult to modernise, a proto-myth so ancient, it feels alien to us, and yet it’s the foundation of so much of the mythology that came after it.
In that sense Tokarczuk did a great job. Her retelling is technically modern but it still feels out of time. Nothing seems very concrete here, and I’m struggling to say anything concrete about this book. Inanna, as a goddess, was known for taking over other gods� fiefdoms. Here we read about her most famous adventure - trying to take over the underworld ruled by her sister.
There is a great quote there:
“I do not care about time; it has led us astray so many times. In the language in which I am writing, the “past� and “future� differ from each other by only one consonant.�
It is true - przeszłość and przyszłość. And Polish E and Y are barely discernible to a foreign ear, too.
The book has bare shadows of a plot, but I was deeply engrossed. Occasionally I want to hate on Tokarczuk (you might not know this but she came close to being cancelled in Poland due to some classist comments), but on a molecular linguistic level her writing is undeniably beautiful and bewitching.
It’s an odd novel - not recommended if you’re just starting with Tokarczuk, but a treat for her fans.
Tokarczuk chose the Inanna myth for her retelling. A myth difficult to modernise, a proto-myth so ancient, it feels alien to us, and yet it’s the foundation of so much of the mythology that came after it.
In that sense Tokarczuk did a great job. Her retelling is technically modern but it still feels out of time. Nothing seems very concrete here, and I’m struggling to say anything concrete about this book. Inanna, as a goddess, was known for taking over other gods� fiefdoms. Here we read about her most famous adventure - trying to take over the underworld ruled by her sister.
There is a great quote there:
“I do not care about time; it has led us astray so many times. In the language in which I am writing, the “past� and “future� differ from each other by only one consonant.�
It is true - przeszłość and przyszłość. And Polish E and Y are barely discernible to a foreign ear, too.
The book has bare shadows of a plot, but I was deeply engrossed. Occasionally I want to hate on Tokarczuk (you might not know this but she came close to being cancelled in Poland due to some classist comments), but on a molecular linguistic level her writing is undeniably beautiful and bewitching.
It’s an odd novel - not recommended if you’re just starting with Tokarczuk, but a treat for her fans.
March 14, 2022
Powieść przetwarzająca mit w niezwykle fascynujący sposób, gdyż osadzona jest we współczesnych realiach, a uwzględnia występowanie mitycznych bogów. Szczególnie jestem zafascynowana postacią Inanny, sumeryjskiej bogini, która oczarowała mnie swoją osobowością - łamiącą konwenanse oraz nie bojącą się kontrowersji. Dzięki konstrukcji mitu, w historii przewija się wiele uniwersalnych kwestii, typu relacje międzyludzkie, lojalność, a zwłaszcza specjalny nacisk kładzie na poruszanie tematu śmierci i przemijalności. Muszę również dodać, że jestem pełna podziwu dla autorki, która wykonała rzetelny research, o czym możemy przeczytać w posłowiu. Olga Tokarczuk po raz kolejny mnie nie zawiodła.
April 2, 2023
Древна сумерска цивилизација развијала се на обалама Тигра и Еуфрата пре готово четири миленијума, а са њима и њихова култура, митологија и писмо. Дуго су достигнућа сумерске цивилизације била скривена од очију под наслагама песка и земље, док у археолошким ископавањима нису почела да се помаљају блага времена када су људи били Богови, а Богови људи. На откривеним таблицама појавио се пантеон сличан познатијем грчком, али људскији, а са пантеоном појавиле су се и митске приче, ритуали и култови прве познате развијене цивилизације људског рода. Основа Олгине приче је заправо сумерски мит о силаску сумерске Богиње Инане у подземни свет, мотив који се јавља у свим каснијим митовима код свих народа, одлазак у свет мртвих и повратак у свет живих у виду пролећа, новог живота или васкрсења. Богиња Инана падом сумерске цивилизације свој повратак у свет живих доживљава у вавилонској цивилизацији у виду Богиње Иштар.
„Бит� тамо горе, тркати се и борити се, оснивати породицу и рађати, сејати поља, подизати градове, копати канале. Није то за нас, тако бих јој рекао, тој Ин Ани, Ани Ин. Свако ко има мало разума, питаће: Чему? Чему кад се ионако све напослетку изгуби? Чим је све почело, нама је припало Ништа, па тако Ништа и не губимо. Зато је боље Ништа него некакво Нешто, драги локални филозофи. Никакве трауме из детињства, никакве љубави, разочарања, пропаст индекса на берзи, никакве болести, ортопеди, телеграми с црним флором, никакви кошмари, кривице, ни свежањ писама у загрљајима врпце, ни махање марамицом у даљини.�
Позната митска прича описана на један нови оригиналан, динамичан начин. Прича која мења своје приповедаче, погледе на описане догађаје и архетипски одређује типове укорењених људски модела понашања, несвесних порива који нас покрећу и правила предака која нас несвесно одређују. Древни мит смештен у имагинарни град будућности постављен на челичним стубовима у којима Богови и људи живе заједно, они у горњим градовима који живе у близини сунца и свежег ваздуха и они при дну који сунце скоро никада и не виђају. Ана Ин се мапом у виду холограма спушта лифтом кроз лавиринт челичног града непогрешиво у сусрет својој сестри краљици Доњег света, краљици подземља. А тамо је чека Нети кључар подземља, онај који одузима беспотребна блага, кофере материјализма, сведок преласка раскоши накитног камења у таму без сјаја, сведок многих сломљених душа, остављених да без наде и речи лутају по тами подземног света. Спас и повратак захтева пријатеље спремне да пожртвовано и несебично делују, трагају за путевима спасења који доносе светло у нечије угашене очи и греју пријатељско срце новом ватром. У огледалу душе налази се и срце таме, корени живота одишу траговима смрти, а богатством свежине огрнута природа крије ужегле мирисе љубоморе и равнодушности. Доба када су људи били Богови, а Богови људи, прича смештена у дигитални свет будућности близак сунцу, а близак и тами, која говори о нама и нашим манама, нашим жртвама и гресима, актуелнија него икад, отргнута из песка и заборава, васкрсла из таме и подземља, лепша и животнија него икад, једна од оних које напросто не смете прескочити у свом читалачком опусу. Предивна.
„Обдржатељ сам Доњег света, кустос највећег музеја мртвих. Подземног станишта умрлих. Сабрали смо овде све поразе, грехове, катастрофе, нечисте мисли, опсесије, кошмаре и страхове. Болести и деформитете. Држимо у формалину све људске гадости. Уживо, у специјалним заветринама, чува мо људске злодухе, опседнуте једном мишљу или под афектом, с наочњацима, злодухе неразборите, несмотрене, з е, грамзиве, завидне; егоистичне, сибарите, лењице, лажове и преваранте. Сладостраснике, манијаке, превејане лисице, деспоте, идиоте. Имало би шта да се види, само што, нажалост, нико овамо не долази.�
December 6, 2020
Ana In silazi u Donji svet, Olge Tokarčuk, je kratki roman nastao iz autorkine fascinacije sumerskim epom o Inani, Kraljici Neba čiji su epiteti vidljivi i u ostalim svetskim mitovima, kao i sam motiv silaska u Donji svet i povratka nazad. To je osnovna potka na kojoj Tokarčukova gradi jednu neverovatno uzbudljivu dinamičnu, već poznatu, ali i potpuno novu, priču o nama samima.
Neobična smena pripovedača, upotreba pripovedačkog prezenta umesto perfekta, mešanje pozicija prošlosti i budućnosti, jezička oneobličavanja čine da ova knjiga treperi u našim rukama. Kadrovi se smenjuju i mi uz pomoć mnogostruke fokalizacije filmski letimo kroz njih, prepušteni ovoj neobičnoj avanturi u kojoj se ogleda sva moć prijateljstva, požrtvovanosti, ljubavi i ostalih suštinskih stvari koji oblikuju sve ljude ovoga sveta i zajedno čine kolektivno nesvesno.
Cela priča na nas deluje intuitivno, osećamo je i prepoznajemo iako smo u nekim trenucima uskraćeni ( kao i u mitovima samim) za motivaciju ili konkretno razrešenje.
Ova knjiga o vremenu "kada su bogovi bili ljudi" pred nas stavlja jednu neobičnu kosmogoniju u kojoj je vrlo lako uživati, pa otuda i potreba da je preporučim.
Neobična smena pripovedača, upotreba pripovedačkog prezenta umesto perfekta, mešanje pozicija prošlosti i budućnosti, jezička oneobličavanja čine da ova knjiga treperi u našim rukama. Kadrovi se smenjuju i mi uz pomoć mnogostruke fokalizacije filmski letimo kroz njih, prepušteni ovoj neobičnoj avanturi u kojoj se ogleda sva moć prijateljstva, požrtvovanosti, ljubavi i ostalih suštinskih stvari koji oblikuju sve ljude ovoga sveta i zajedno čine kolektivno nesvesno.
Cela priča na nas deluje intuitivno, osećamo je i prepoznajemo iako smo u nekim trenucima uskraćeni ( kao i u mitovima samim) za motivaciju ili konkretno razrešenje.
Ova knjiga o vremenu "kada su bogovi bili ljudi" pred nas stavlja jednu neobičnu kosmogoniju u kojoj je vrlo lako uživati, pa otuda i potreba da je preporučim.
December 16, 2023
Retellings von alten Mythen und Sagen sind ja absolut in, und wenn sie von einer Literaturnobelpreisträgerin kommen, macht sie das natürlich besonders interessant. In „Anna In� geht es um die sumerische Göttin Inanna, akkadisch auch bekannt als Ištar. Wem das nichts sagt, das ist die vom berühmten Ischtar-Tor von Babylon, das sich im Pergamonmuseum befindet. Tokarczuks Vorwort gefiel mir noch sehr gut, auch wenn sie, was die Theorie der frühen großen Göttin angeht, nicht auf dem neuesten Stand zu sein scheint. Der Haupttext hält leider nicht, was das Vorwort verspricht. Auch wenn ich ihren Ansatz interessant fand, die Handlung in eine seltsam zeitlose Umgebung zu versetzen, in der es moderne, jedoch abgeänderte Technologien sowie urtümlich anmutende Aspekte gibt, konnte ich nichts mit der Umsetzung der Geschichte anfangen. Es mag sein, dass der Text alle möglichen Bedeutungsebenen und Verweise enthält (den Zusammenhang mit dem späteren griechischen Persephone-Mythos habe ich immerhin erkannt), aber dafür fehlen mir die philosophischen Kenntnisse und die Geduld. Mein Interesse liegt in der Historie. Wenn das Buch sich nur an ein ganz bestimmtes intellektuelles Publikum richtet, ist es einfach nichts für mich. Wobei sich in unserer Lesegruppe schnell herausstellte, dass auch diejenigen, die über das entsprechende Vorwissen verfügen, wenig Begeisterung über den Text an den Tag legten. Die einzige „Message�, die ich ihm entnehmen kann, ist, dass ohne die Frauen nix geht. Das ist mir zu banal, weil eigentlich selbstverständlich (auch wenn bestimmt populistische Bewegungen das immer noch gerne abstreiten). Fazit: Ich hoffe, Olga Tokarczuks andere Bücher sind ansprechender. Mein erstes Leseerlebnis mit ihr hat mich enttäuscht.
November 29, 2019
Pisząc o Prawieku i innych czasach pewnej obawie przed pisaniem recenzji ze względu na przemożne bogactwo i ryzyko pominięcia czegoś ważnego. Anna In w grobowcach świata ze względu na mitologiczno-futurystyczne rozpasanie lęk podobny wywołuje jeszcze bardziej intensywnie, lecz o powieści świadczy to bardzo dobrze. Olga Tokarczuk stworzyła literacką ucztę, pięknie podaną i wysoce satysfakcjonującą. Z informacji znalezionych w sieci wynika, że tłumaczenia na razie pojawiły się tylko w Niemczech, Czechach i na Słowacji� Tłumaczki/tłumacze do dzieła!
November 4, 2023
2,5 Sterne
Eine Neuinterpretation des Antiken Mythos Innana, verlegt in eine Phantasiewelt, mit den hängenden Gärten von Babylon, den Katakomben, dem Reich der Toten und einer Stadt, voller Aufzugsysteme und einem obersten Management, geführt von den 3 Götter-Vätern Anna In's: Männer der Wissenschaft, der Logik, der Rationalität.
Tokarczuk bedient sich einer Technik, der Bildsprache, die an an einen Comic erinnert und lässt im Wechsel aus verschiedenen Perspektiven erzählen, die sich als ein "Ich-Jeder" bezeichnet.
Aus meiner Sicht, geht das Konzept nicht auf. Die Bildschnitte sorgen dafür, dass es zu keiner Annäherung an das Unaussprechliche, Verborgene kommen kann.
Sie wahren eine Ordnung der Distanz. Die stilistische und sprachliche Umsetzung, verleiht Szenen, in denen Systemkritik geübt wird oder philosophische, psychologische Überlegungen transportiert werden, eine hölzerne, platte Note. Oft hatte ich den Eindruck ein Jugendbuch mit moralischem Vorschlaghammer zu lesen.
Die zweite Hälfte des Buches liest sich deutlich flüssiger, das Eintauchen wird erleichtert, wobei die Figuren alle oberflächlich bleiben und nur der Symbolik dienen.
Sprachlich und stilistisch ein Spiel mit Chaos und Ordnung. Experimentell.
Recht uncool ist die Erkenntnis, dass Anna In Elemente von Unrast enthält. Teils komplette Satzteile wie "...das Privileg nicht zu existieren auf den Karten der Welt". Liest sich insbesondere auf den ersten 50 Seiten als Schreibübung für Unrast.
Welche Haupt-Botschaft lese ich aus Anna In heraus:
Anna In, eine göttliche Kraft, die Ordnung und Vernunft in Frage stellt und für Bewegung und Veränderung steht. Sie stellt die Antithese zum Ordnungsgedanken, dem Gesetzmäßigen, den Hierarchien, dem Dualismus dar. Sie zeigt die Löcher in der Textur auf, die Risse in der Realität und legt einen Akt der freien Handlung hin, indem durch ihre Entscheidung, jegliche vermeintliche Stabilität des Ordnungssystems in Frage gestellt wird.
Das Kausalnetzwerk, auf dem sich die Menschenwelt und Götterväter berufen muss negiert werden.
Dem omnipräsenten Gesetz- und Ordnungsgedanken wird Verantwortung, Selbstlosigkeit und Bedingungslosigkeit entgegengestellt.
Eine Neuinterpretation des Antiken Mythos Innana, verlegt in eine Phantasiewelt, mit den hängenden Gärten von Babylon, den Katakomben, dem Reich der Toten und einer Stadt, voller Aufzugsysteme und einem obersten Management, geführt von den 3 Götter-Vätern Anna In's: Männer der Wissenschaft, der Logik, der Rationalität.
Tokarczuk bedient sich einer Technik, der Bildsprache, die an an einen Comic erinnert und lässt im Wechsel aus verschiedenen Perspektiven erzählen, die sich als ein "Ich-Jeder" bezeichnet.
Aus meiner Sicht, geht das Konzept nicht auf. Die Bildschnitte sorgen dafür, dass es zu keiner Annäherung an das Unaussprechliche, Verborgene kommen kann.
Sie wahren eine Ordnung der Distanz. Die stilistische und sprachliche Umsetzung, verleiht Szenen, in denen Systemkritik geübt wird oder philosophische, psychologische Überlegungen transportiert werden, eine hölzerne, platte Note. Oft hatte ich den Eindruck ein Jugendbuch mit moralischem Vorschlaghammer zu lesen.
Die zweite Hälfte des Buches liest sich deutlich flüssiger, das Eintauchen wird erleichtert, wobei die Figuren alle oberflächlich bleiben und nur der Symbolik dienen.
Sprachlich und stilistisch ein Spiel mit Chaos und Ordnung. Experimentell.
Recht uncool ist die Erkenntnis, dass Anna In Elemente von Unrast enthält. Teils komplette Satzteile wie "...das Privileg nicht zu existieren auf den Karten der Welt". Liest sich insbesondere auf den ersten 50 Seiten als Schreibübung für Unrast.
Welche Haupt-Botschaft lese ich aus Anna In heraus:
Anna In, eine göttliche Kraft, die Ordnung und Vernunft in Frage stellt und für Bewegung und Veränderung steht. Sie stellt die Antithese zum Ordnungsgedanken, dem Gesetzmäßigen, den Hierarchien, dem Dualismus dar. Sie zeigt die Löcher in der Textur auf, die Risse in der Realität und legt einen Akt der freien Handlung hin, indem durch ihre Entscheidung, jegliche vermeintliche Stabilität des Ordnungssystems in Frage gestellt wird.
Das Kausalnetzwerk, auf dem sich die Menschenwelt und Götterväter berufen muss negiert werden.
Dem omnipräsenten Gesetz- und Ordnungsgedanken wird Verantwortung, Selbstlosigkeit und Bedingungslosigkeit entgegengestellt.
November 27, 2021
„Vreme ne voli da ga otežeš u beskonačno. Voli sitne korake, kuckanje satova, sitne kaplje, detalje."
Božansko otelotvorenje života i snage; njegove lepote, raskoši i siline. Ana In. Mit pre mitologije.
Olgina Inana sazdana je od fragmenata svih predanja koja ju, do današnjih dana, slede. Ona je mit pre mitologije. Žena pre boginje.
�
Silazeći sa mesta postanka svake duše na mesto njenog počinka, Ana In će se susresti sa sivim, tmurnim hodnicima i škriputavim liftovima Donjeg sveta kojim gospodari njena sestra - Jin njenog Janga.
Susret dve neraskidive sile prizor je koji Olga dočarava munjevitom brzinom i razarajućim intenzitetom. No, dok do te slike ne dođemo, ona nas vodi puteljcima, sokacima i budžacima kako grada tako i neba. Prateći sledbenicu Ane In, tražimo rešenje za njeno izbavljenje.
Pronalazak pomoći postaće nalik traženju igle u plastu sena. Igla će ubosti Anu In, ali i sve koji su se zatekli na njenom putu od vode do prašine.
�
📻|Vangelis - Memories of Green
Božansko otelotvorenje života i snage; njegove lepote, raskoši i siline. Ana In. Mit pre mitologije.
Olgina Inana sazdana je od fragmenata svih predanja koja ju, do današnjih dana, slede. Ona je mit pre mitologije. Žena pre boginje.
�
Silazeći sa mesta postanka svake duše na mesto njenog počinka, Ana In će se susresti sa sivim, tmurnim hodnicima i škriputavim liftovima Donjeg sveta kojim gospodari njena sestra - Jin njenog Janga.
Susret dve neraskidive sile prizor je koji Olga dočarava munjevitom brzinom i razarajućim intenzitetom. No, dok do te slike ne dođemo, ona nas vodi puteljcima, sokacima i budžacima kako grada tako i neba. Prateći sledbenicu Ane In, tražimo rešenje za njeno izbavljenje.
Pronalazak pomoći postaće nalik traženju igle u plastu sena. Igla će ubosti Anu In, ali i sve koji su se zatekli na njenom putu od vode do prašine.
�
📻|Vangelis - Memories of Green
Read
February 9, 2025Zamisao da se reinterpretira sumerski mit o boginji Inani interesantna je i vredna pažnje. Nažalost, forma i sadržina ove knjige nisu dorasle ambiciji.
Glavna zamerka mi je nevešt balans između izvornog mita i autorkine interpretacije. Sve vreme sam imala utisak da se Tokarčuk muči s tim šta da reciklira, a šta (i kako) da izmašta. Razumem da je bila ograničena resursima i da joj zadatak nije bio lak. Ipak, od jedne Nobelovke, očekivala sam više inovativnosti i imaginacije.
Prvobitno me je iznenadio nedostatak originalnosti. Scena koju je Tokarčuk stvorila nebrojeno je puta viđena, i više odgovara nekoj distopijskoj budućnosti. Ni Donji svet nije nešto posebno zanimljiv: mračan je, sumoran, hladan, prepun zloduha - stereotipan. Pokušaj osavremenjivanja junaka pretenciozan je i usiljen. Neretko sam čitajući kolutala očima i glasno frktala na pokušaje spisateljice da bude kul (Boginja s dredovima? Mo'š misliti).
Sve bi to bilo okej da je priča koherentnija, a likovi upečatljiviji. Ali avaj, karakterizacija je mlitava i površna, motivacija junaka maglovita i manjkava. Ni sa kim se nisam povezala, ni sa kim saosećala, nikoga razumela. Nekoliko nas naratora vodi kroz radnju, ali glas je jedan - pripovedanje je iz svake perspektive istovetno i ujednačeno, kao da ga isto lice iznosi. Kad je već tako, delo bi možda bolje funkcionisalo u formi epa ili drame. Ujedno, autentičnije bi podražavalo originalni izvor.
Ima u romanu svetlih momenata i genijalnih ideja. Strašno me je zabavio panteon bogova tehnokrata, do srži nesavršenih. Kosmogonija, priča o stvaranju ljudi, Inanino sticanje šarolikog skupa ingerencija, te priča o nastanku godišnjih doba - savršeno se logički uklapaju u zamišljeni sistem. Vrhunski je, prirodno i vešto, Tokarčuk inkorporirala svoje liberalne stavove u ovaj antički mit. Uprkos razočaranju, sasvim je izvesno da još neću odustati od njenog stvaralaštva.
Glavna zamerka mi je nevešt balans između izvornog mita i autorkine interpretacije. Sve vreme sam imala utisak da se Tokarčuk muči s tim šta da reciklira, a šta (i kako) da izmašta. Razumem da je bila ograničena resursima i da joj zadatak nije bio lak. Ipak, od jedne Nobelovke, očekivala sam više inovativnosti i imaginacije.
Prvobitno me je iznenadio nedostatak originalnosti. Scena koju je Tokarčuk stvorila nebrojeno je puta viđena, i više odgovara nekoj distopijskoj budućnosti. Ni Donji svet nije nešto posebno zanimljiv: mračan je, sumoran, hladan, prepun zloduha - stereotipan. Pokušaj osavremenjivanja junaka pretenciozan je i usiljen. Neretko sam čitajući kolutala očima i glasno frktala na pokušaje spisateljice da bude kul (Boginja s dredovima? Mo'š misliti).
Sve bi to bilo okej da je priča koherentnija, a likovi upečatljiviji. Ali avaj, karakterizacija je mlitava i površna, motivacija junaka maglovita i manjkava. Ni sa kim se nisam povezala, ni sa kim saosećala, nikoga razumela. Nekoliko nas naratora vodi kroz radnju, ali glas je jedan - pripovedanje je iz svake perspektive istovetno i ujednačeno, kao da ga isto lice iznosi. Kad je već tako, delo bi možda bolje funkcionisalo u formi epa ili drame. Ujedno, autentičnije bi podražavalo originalni izvor.
Ima u romanu svetlih momenata i genijalnih ideja. Strašno me je zabavio panteon bogova tehnokrata, do srži nesavršenih. Kosmogonija, priča o stvaranju ljudi, Inanino sticanje šarolikog skupa ingerencija, te priča o nastanku godišnjih doba - savršeno se logički uklapaju u zamišljeni sistem. Vrhunski je, prirodno i vešto, Tokarčuk inkorporirala svoje liberalne stavove u ovaj antički mit. Uprkos razočaranju, sasvim je izvesno da još neću odustati od njenog stvaralaštva.
December 27, 2023
нов фаворит от Токарчук
July 1, 2023
"Świat składa się z punktów widzenia, ja jestem jednym z nich. Będę opowiadać, opowiadać o nich; istoty takie jak oni nie potrafią mówić za siebie, o mało nie umarły przez to milczenie.
Nie obchodzi mnie czas, tyle już razy wywiódł nas w pole. W języku, w którym piszę, przeszłość i przyszłość różnią się tylko jedną samogłoską. "E" przechodzi w "y", i brzmi to jak na zawołanie."
Nie obchodzi mnie czas, tyle już razy wywiódł nas w pole. W języku, w którym piszę, przeszłość i przyszłość różnią się tylko jedną samogłoską. "E" przechodzi w "y", i brzmi to jak na zawołanie."
October 11, 2019
Proszę się nie sugerować ocena tej książki, czytana w dniu przyznania Nobla, na fali emocji jestem wobec niej absolutnie bezkrytyczna.
January 30, 2021
Tento pokus o prerozprávanie mýtu veľmi nevyšiel. Tak trošku je to všetko - súčasný svet, minulý svet, snovosť, symbolizmus. Dokopy je to však v podstate zbytočná kniha. Postačuje si prečítať doslov.
November 24, 2021
Želim toliko toga da kažem o ovom djelu i o samom načinu na koji Olga piše, a opet imam osjećaj da ne mogu sklopiti nijednu dovoljno smislenu rečenicu, koja bi opisala sve na pravi način. Sama priča, mitološki elementi, razne poveznice sa dalekom istorijom, poetičnost - sve je to upakovano u jednu fantaziju od knjige! Ovo mi je bio prvi susret sa svijetom Olge Tokarčuk, ali sigurno ne i posljednji.
U knjizi je obrađen dobro poznati motiv iz književnosti - silazak u podzemlje, svijet umrlih. Mnoge civilizacije su se bavile ovim motivom i sklapale priču uz razne junake poput Gilgameša, Orfeja, Odiseja... Međutim, Sumeri su bili ti, koji su prvi dali život jednoj ovakvoj priči i to kroz boginju Inanu. Ona je ćerka boga i boginje Mjeseca, vladarka grada Uruk, boginja ljubavi i rata, a njeno ime je značilo "Kraljica Neba".
Zahvaljujući klinastom pismu, mit o sumerskoj boginji Inani je zabilježen u četiristo stihova na trideset glinenih tablica, a ove tablice datiraju iz 1750. godine prije naše ere. Danas se početak teksta može pronaći u Americi, dok je kraj sačuvan u Turskoj. O svemu ovome Olga piše u "Pogovoru", koji je svojevrsno objašnjenje cijelog mita, kao i objašnjenje načina na koji se sama autorka upoznala s njim i načina na koji ga je istraživala. Vjerujem da nećete pogriješiti, ako ovaj "Pogovor" pročitate kao predgovor ili ga prelistate, ukoliko osjetite nejasnoće tokom čitanja priče.
Ono što mi se izuzetno dopalo je činjenica da ovu priču pripovijeda "svako", što i jeste suština samog mita - nema jednog pripovjedača, već je to zajednička tvorevina. Takođe, sam lik boginje Inane me je oduševio. To je prava žena ratnica. Ona, koja se pobunila protiv svojih patrijarhalno nastrojenih očeva i njihovih zakona i postala prva osoba- ŽENA, koja je sišla u Donji svijet. Ona, koja je ostavila po jedan božanski dodatak na svakoj od sedam kapija i tako se približila običnom čovjeku, ali i svojoj bliznakinji Ereškigal, koja joj je bila identična u momentu kada su ih razdvojili.
Olga je na fenomenalan način približila ovu vijekovima staru priču savremenom čitaocu. Stvorila je mnogo likova sa kojima ćete se povezati - Nina Šubur, čuvar kapije podzemlja Neti, Vrtlareva sestra Ana Gešti.. Toliko toga možete dobiti i toliko toga naučiti iz ovog djela! Čitajte Anu In, In Anu, Inanu.. Čitajte Olgu Tokarčuk!
U knjizi je obrađen dobro poznati motiv iz književnosti - silazak u podzemlje, svijet umrlih. Mnoge civilizacije su se bavile ovim motivom i sklapale priču uz razne junake poput Gilgameša, Orfeja, Odiseja... Međutim, Sumeri su bili ti, koji su prvi dali život jednoj ovakvoj priči i to kroz boginju Inanu. Ona je ćerka boga i boginje Mjeseca, vladarka grada Uruk, boginja ljubavi i rata, a njeno ime je značilo "Kraljica Neba".
Zahvaljujući klinastom pismu, mit o sumerskoj boginji Inani je zabilježen u četiristo stihova na trideset glinenih tablica, a ove tablice datiraju iz 1750. godine prije naše ere. Danas se početak teksta može pronaći u Americi, dok je kraj sačuvan u Turskoj. O svemu ovome Olga piše u "Pogovoru", koji je svojevrsno objašnjenje cijelog mita, kao i objašnjenje načina na koji se sama autorka upoznala s njim i načina na koji ga je istraživala. Vjerujem da nećete pogriješiti, ako ovaj "Pogovor" pročitate kao predgovor ili ga prelistate, ukoliko osjetite nejasnoće tokom čitanja priče.
Ono što mi se izuzetno dopalo je činjenica da ovu priču pripovijeda "svako", što i jeste suština samog mita - nema jednog pripovjedača, već je to zajednička tvorevina. Takođe, sam lik boginje Inane me je oduševio. To je prava žena ratnica. Ona, koja se pobunila protiv svojih patrijarhalno nastrojenih očeva i njihovih zakona i postala prva osoba- ŽENA, koja je sišla u Donji svijet. Ona, koja je ostavila po jedan božanski dodatak na svakoj od sedam kapija i tako se približila običnom čovjeku, ali i svojoj bliznakinji Ereškigal, koja joj je bila identična u momentu kada su ih razdvojili.
Olga je na fenomenalan način približila ovu vijekovima staru priču savremenom čitaocu. Stvorila je mnogo likova sa kojima ćete se povezati - Nina Šubur, čuvar kapije podzemlja Neti, Vrtlareva sestra Ana Gešti.. Toliko toga možete dobiti i toliko toga naučiti iz ovog djela! Čitajte Anu In, In Anu, Inanu.. Čitajte Olgu Tokarčuk!
May 20, 2021
Kako čudna knjiga koja veliča ženu, koja podržava buntovništvo, koja pokazuje žensku snagu, požrtvovanost, ljubav u svim njihovim fazama i sjaju i dokazuje da je patrijarhat ništa više nego bijedna muška kukavička tvorevina, koju bi bilo lako slomiti kad bi se samo žene istinski pozabavile time! A ja sam ponukana i knjigom i svjetskim dešavanjima sigurna da su krenule i da je ženska revolucija zakucala na vrata naopakog svjetskog poretka i sumnjam da je strpljiva da puno čeka ispred njih! 5� za Olgu i njenu, a našu Anu In!
August 2, 2021
well i enjoyed it it was nice
i hoped that Nina and Inanna were gfs OR would become gfs but it's a retelling of a sumerian myth and im not even mad time for lesbian serial killers
i hoped that Nina and Inanna were gfs OR would become gfs but it's a retelling of a sumerian myth and im not even mad time for lesbian serial killers
April 19, 2023
2,5* rounding down to 2*
so far the least enjoyable novel I read by Ms Tokarczuk. The 220 pages dragged on and on. The style instead of cunning as usual was artificial and pretentious
so far the least enjoyable novel I read by Ms Tokarczuk. The 220 pages dragged on and on. The style instead of cunning as usual was artificial and pretentious
May 20, 2022
Anna In. Inanna.
Olga Tokarczuk beweist einmal mehr, dass sie zu den herausragendsten Erzähler*Innen der Gegenwart zählt. Sie erzählt hier in einem kurzen Roman, der schon 2006 entstand, nun aber neu in einer wunderschönen Ausgabe des Kampa Verlags übersetzt und publiziert wurde, von einem uralten Mythos, nämlich dem der Göttin Anna In oder Inanna (beide Schreibweisen werden im Roman übrigens immer gleichzeitig gewählt), die noch vor all den anderen Heldinnen und Helden den Weg in die Unterwelt geht. Sie ist die Frau des Diesseits und ihre Schwester die Frau des Jenseits, die eine der Herrscherin der lebenden Welt, die andere die Herrscherin der Unterwelt, hier Katakomben genannt. Die Reise von oben nach unten wird kapitelweise aus verschiedenen Perspektiven erzählt: aus der der Dienerin Inannas oder des Dieners der Jenseitigen.
Dabei gelingt es der großartigen Olga Tokarczuk grandios, nein: furios, einen hoch interessanten, faszinierenden, literarischen Kosmos zu erschaffen: einerseits eine poetische, feine, oft zärtliche und unheimlich detailreiche, frühmittelalterliche Sprache zu entwickeln. Andererseits die Welt der Göttin der Lebenden ebenso wie die Katakomben der Jenseitigen fast Science-Fiction-artig auszustatten. Es gibt beispielsweise keine Straßen mehr, sondern die Bewohner benutzen Aufzüge in einem alles umspannenden Netzwerk, um sich von oben nach unten oder von rechts nach links zu bewegen. Oder eben nach ganz oben oder ganz unten. Gleichzeitig baut Tokarczuk in den uralten Mythos, weit vor Hades, Persephone etc. entstanden, moderne Diskurse ein. Beispielsweise die Götterväter, die um Hilfe gebeten werden, Inanna aus den Katakomben zurück zu holen, die aber mehr mit ihrer Selbstbeweihräucherung, ihrem drohenden Machtverlust und ihrer Uneinsichtigkeit beschäftigt sind. Alte weißer Männer hier in einen uralten Mythos eingebaut - und zwar so geschickt, dass man das einzig Wirkungsvolle tut: man lacht sie aus.
So hat "Anna In. Eine Reise zu den Katakomben der Welt" neben der sprachlichen und poetischen Virtuosität eben auch einen sehr unterhaltsamen Charakter. Und eine Tiefe, die man bei einem Buch von 187 Seiten, das sich mit einem uralten Mythos beschäftigt, nicht vermutet. Es gilt hier nicht nur eine Reise in die Katakomben zu bestreiten, sondern auch eine Reise in die Ursprünge der Welt und all seiner Bewohner.
Fazit: Ein Meisterwerk. Sprachlich, poetisch, verzaubernd, tiefgründig und einfach großartig. Olga Tokarczuk ist eine der wohl verdiendesten Literaturnobelpreisträgerinnen des vergangenen Jahrzehnts. Dieses Buch ist ein weiterer Beweis dafür. Ganz eindeutige Leseempfehlung meinerseits.
Olga Tokarczuk beweist einmal mehr, dass sie zu den herausragendsten Erzähler*Innen der Gegenwart zählt. Sie erzählt hier in einem kurzen Roman, der schon 2006 entstand, nun aber neu in einer wunderschönen Ausgabe des Kampa Verlags übersetzt und publiziert wurde, von einem uralten Mythos, nämlich dem der Göttin Anna In oder Inanna (beide Schreibweisen werden im Roman übrigens immer gleichzeitig gewählt), die noch vor all den anderen Heldinnen und Helden den Weg in die Unterwelt geht. Sie ist die Frau des Diesseits und ihre Schwester die Frau des Jenseits, die eine der Herrscherin der lebenden Welt, die andere die Herrscherin der Unterwelt, hier Katakomben genannt. Die Reise von oben nach unten wird kapitelweise aus verschiedenen Perspektiven erzählt: aus der der Dienerin Inannas oder des Dieners der Jenseitigen.
Dabei gelingt es der großartigen Olga Tokarczuk grandios, nein: furios, einen hoch interessanten, faszinierenden, literarischen Kosmos zu erschaffen: einerseits eine poetische, feine, oft zärtliche und unheimlich detailreiche, frühmittelalterliche Sprache zu entwickeln. Andererseits die Welt der Göttin der Lebenden ebenso wie die Katakomben der Jenseitigen fast Science-Fiction-artig auszustatten. Es gibt beispielsweise keine Straßen mehr, sondern die Bewohner benutzen Aufzüge in einem alles umspannenden Netzwerk, um sich von oben nach unten oder von rechts nach links zu bewegen. Oder eben nach ganz oben oder ganz unten. Gleichzeitig baut Tokarczuk in den uralten Mythos, weit vor Hades, Persephone etc. entstanden, moderne Diskurse ein. Beispielsweise die Götterväter, die um Hilfe gebeten werden, Inanna aus den Katakomben zurück zu holen, die aber mehr mit ihrer Selbstbeweihräucherung, ihrem drohenden Machtverlust und ihrer Uneinsichtigkeit beschäftigt sind. Alte weißer Männer hier in einen uralten Mythos eingebaut - und zwar so geschickt, dass man das einzig Wirkungsvolle tut: man lacht sie aus.
So hat "Anna In. Eine Reise zu den Katakomben der Welt" neben der sprachlichen und poetischen Virtuosität eben auch einen sehr unterhaltsamen Charakter. Und eine Tiefe, die man bei einem Buch von 187 Seiten, das sich mit einem uralten Mythos beschäftigt, nicht vermutet. Es gilt hier nicht nur eine Reise in die Katakomben zu bestreiten, sondern auch eine Reise in die Ursprünge der Welt und all seiner Bewohner.
Fazit: Ein Meisterwerk. Sprachlich, poetisch, verzaubernd, tiefgründig und einfach großartig. Olga Tokarczuk ist eine der wohl verdiendesten Literaturnobelpreisträgerinnen des vergangenen Jahrzehnts. Dieses Buch ist ein weiterer Beweis dafür. Ganz eindeutige Leseempfehlung meinerseits.
October 20, 2020
Као и увек кад ме нешто екстремно одушеви, знам да ћу претерати, али усуђујем се да кажем да је ово најбоља књига коју сам прочитала, бар када је реч о неколико последњих година.
Она има све оно што волим: довољно поезије уткане у занимљиву прозу која моћно тече - теку напоредо, испреплетане, живе, флуидне, одјекујуће; има, даље, више приповедача, јер свет је саткан од виђења, доступних верзија приче, а приповедачи су овде они „свак� који приповедају�, појединци из света смртних, само наизглед неприметни, безначајни, сенке, слуге, али и најбољи пријатељи својих господара - богова; затим - савршен сиже: силазак богиње љубави, плодности, богиње свег живота у подземно царство из ког нема повратка, покушај сваке која приповеда, слушкиње јој и дружбенице, Нине Шубур (Ниншубур), да умилостиви њезине оце, свемоћне богове да је избаве из Доњег света где је непромишљено отишла у посету сестри близнакињи и све то у футуристички замишљеном граду који се не простире хоризонтално, већ вертикално, у ком се људи успињу лифтовима и где они срећнији, они богатији живе ближи сунцу, светлости, ваздуху и води, док је судбина осталих - вечита сенка:
„Рађам� се у граду и не знамо ништа друго�, каже приповедачица Нина Шубур лутајући градом у жељи да помогне Ани Ин, Инани:
„Једн� долазе на свет горе, у сунчаним зонама, други доле, где светла нема, људске гљиве. Све је једнократно, као што смо и ми. Није нас било пре него што смо се родили, и неће нас бити ни кад умремо. Рај - то је дигитални сан. Нико нас неће спасти, нико поправити, нико подмирити. Сваког дана постајемо све беспомоћнији.�
Какав је то свет, свет овог дела које, иако незасита и прождрљива каква сам кад су књиге у питању, не желех да напустим сувише брзо, па сам књигу читала дуже него што је то било неопходно, јер су идеје у њу уткане тражиле тренутну контемплацију и престизале само читање?
(Заустављала сам се сувише често како бих размислила о овом или оном делу прочитаног. Толико је тога о чему се успут, читајући, морате замислити.)
Одговор на ово питање није лак, или јесте, на волшебан начин. То је свет у коме богови и људи постоје заједно, бораве у граду, једни уз друге, у дивној симбиози.
Сумери су, историјски гледано, прва градска цивилизација.
Радња овог романа одвија се, сходно томе, у граду, необичном граду подигнутом на металним стубовима, са стакленим лифтовима које носе путнике горе и доле, лево и десно, град који нишани скелама у Сунце и Месец. Између електричних водова висе велике баштенске платформе које локални вртлари инсталирају у ваздуху а по приступачним ценама могуће је приуштити опход ових оаза зеленила не газећи траву, идући по металним стазама за то намењеним. Сунчани зраци не допиру у дубину града и са годинама се појачава алергија на сунце, становницима су безбојна лица, обасјана само неонским разнобојним лампама. А ти становници:
„Крхки су и живе веома кратко, тек што нешто науче, већ забораве; једва укаче смисао, а већ их стигне деменција.
...
Носе торбе и цегере, враћају се из набавке. Њихове мисли их за корак претичу, нижу се по ставкама, по листама за куповину и списком задатака; облачићи текста у стриповима.�
То смо ми, овакви какви смо данас - оптерећени свакодневницом, потрошачки настројени, егзистенцијалистички крхки и немоћни, ништавни, а Олгина визија града представља пророчанство лако оствариво у непосредној блиској будућности - хрлимо ка томе брзином светлости. Ово је уједно и вапај да се на том путу зауставимо, ако волимо сунце и док још има воде, док још газимо по трави и ту и тамо видимо по које градско дрво. Ако нам градови крену у вертикалу, почну штрчати ка небу, биће то крај света каквог познајемо и крај човека чија биологија сличи нашој:
„Н� крају се сваки поредак покаже као несталан - и божански и људски. Град ће напослетку да се затре, здрузга у делиће, честице, у зрнца из којих се више неће разазнати целина; засуће их пустињски песак, милијарде семена будућности. Људи који из њих исклијају обновиће чувствену условљеност светом - временом, ветром, Сунцем, Месецом и маглом.�
Овакав сценарио догодио се сумерској престоници граду Уруку, али догодиће се и нашим градовима, историја се вечито понавља, треба се освртати уназад да би се оно унапред јасно прочитало. Нестаће нас, а неки други, савременији ми пронаћи ће чаробне таблете против страха и немира, али не и против смрти. На такав начин Олга завршава давнашњи, а у ствари садашњи и будући мит. Мит који се понавља унедоглед, унедослух.
Пођимо путем тог мита, јер је ово дело његова интерпретација, његово маштовито, осавремењено, футуристичко (врло блиско садашњости) препричавање. Мит о силаску сумерске богиње Инане у подземно царство припада корпусу најстаријих сачуваних митова. Стар је 4000 година, сачуван на глиненим таблицама, а из њега су проистекли свеколики светски митови у којима бог или херој одлазе у подземно царство како би избавили вољеног, спознали сопствену будућност и начин на који ће умрети, поставили питање владару подземља, док се у основи свих тих митова крије жеља за сазнањем чега има изван живота, како изгледа непостојање, хоће ли се опет и на који начин постојати - вечита тема: бесмртност, вечити неутољив јад: страх од смрти.
Олга Токарчук се држи сумерског мита: богиња Инана одлази у подземни свет у посету својој сестри близнакињи, владарки истог: Ерешкигал. Крећући се ка мрачној палати своје сестре Инана пролази кроз седам капија на свакој остављајући по део земаљских блага, улазећи код сестре потпуно нага. Показује се да је ова њена одлука непромишљена јер то је пут са ког нема повратка, ни богу, ни људима, такав је поредак ствари. Након три дана Инанина дружбеница Ниншубур одлази боговима оцима не би ли измолила помоћ за Инану, али је они одбијају, поредак се мора чувати. Једини који јој помаже је трећи бог Енки.
Овде ће до помоћи доћи захваљујући мајки светворитељки која живи изван града, а биће испричан и мит о стварању човека - најбоља дигресија у књизи, право ремек - дело.
Занимљиво је да је богиња светворитељка (створитељка свега што живи) - не бог. То је матријархално начело.
Божански пантеон чине креативни богови, он личи на грађевинску фирму у којој се све и сва смишља брзином светлости и до савршенства у детаљу, али живот, постојање може да удахне само мајка светворитељка, Нинма. Само она уме тродимензионално да ствара. Људи су њена деца, њено дело. Она им је удахнула душу, живот, а потом су им богови дали занимања, наоружали их способностима уз помоћ којих ће на свету опстати, али суштина те крације савршено се представља у следећем одломку који описује божји креационистички чин:
„� нацртао је фигуру. Требало је да буде саздана од меса, воде, минерала, требало је да буде омања, да не заузме сувише простора, и не одвише снажна, да не стрепи од њеног бунта, фигура на јаким ногама, да може да тегли, и с рукама вештим да праве оруђа.
О да, већ се толико залауфао, оловчица се већ залетела, настајали су вектори конекција, узајамних утицаја, зависности. Измислио је нешто да могу да се држе заједно, да им на памет не падне да се осамљују - јер се тада рађају најопасније мисли - измислио им је пол! А с полом и припадајуће органе, да могу сами да се производе, да не замајавају тиме богове; али то није био пол каквог су били он и други оци, браћа и сестре, мајке и ћерке, не умногостручени пол, не оно - узми па бирај, пол пун снаге, који не раздваја него спаја, који ти омогућава да будеш и брат и љубавница, отац и сестра, син и мајка. Њима, тим ситним бићима, дао је пол једнократни, којекакву копију, фушерај. Све док га и самог у једном часу то није ужаснуло, па им је истог часа компензовао ту стигму једним треном задовољства. И измислио је за њих брз живот окончан смрћу, јер кад живиш тако кратко, онда не стижеш да прозреш цео његов план.�
Ето толико смо несретни. Фигура којом се маштовити бог перфекциониста поиграва, савршен и у детаљу. Фигура којој мајка Нинма одбија да да живот:
„Тешк� је поднети патњу животиња, шта ће нам још то створење, та плитка сирота бит? Не, рекла је. Нестварање је боље од стварања.
...
Нећу у томе учествовати, одговорила је. Ствара се из немира. Ствара се из страха и на несрећу, јер све што је створено, мора да се распадне. Свако „нека� почетак је катастрофе.�
Нинма нас је створила из страха и на несрећу, као нешто више од животиње а мање од бога, као нешто бистро, али не препаметно, јако, али суштински немоћно, сигурно у себе, али плашљиво.
Видевши своје дело сама створитељка изговорила је речи које ме и сада кулминативном тугом раздиру:
„Свак� то биће, свака људска личност коју сам створила, може бити мање или више савршена. Трудила сам се, али су ми једни излазили боље, други горе. Нажалост, на тај начин одредила сам им судбину, бољу или гору.
(и сада кључни део цитата који бих, да могу, обавезно болдовала)
Моја дела су довољно добро направљена да живе, али такође толико несавршена, да ништа од свог живота не разумеју. Жао ми је што не могу бити срећни.�
Наставиће се...
Она има све оно што волим: довољно поезије уткане у занимљиву прозу која моћно тече - теку напоредо, испреплетане, живе, флуидне, одјекујуће; има, даље, више приповедача, јер свет је саткан од виђења, доступних верзија приче, а приповедачи су овде они „свак� који приповедају�, појединци из света смртних, само наизглед неприметни, безначајни, сенке, слуге, али и најбољи пријатељи својих господара - богова; затим - савршен сиже: силазак богиње љубави, плодности, богиње свег живота у подземно царство из ког нема повратка, покушај сваке која приповеда, слушкиње јој и дружбенице, Нине Шубур (Ниншубур), да умилостиви њезине оце, свемоћне богове да је избаве из Доњег света где је непромишљено отишла у посету сестри близнакињи и све то у футуристички замишљеном граду који се не простире хоризонтално, већ вертикално, у ком се људи успињу лифтовима и где они срећнији, они богатији живе ближи сунцу, светлости, ваздуху и води, док је судбина осталих - вечита сенка:
„Рађам� се у граду и не знамо ништа друго�, каже приповедачица Нина Шубур лутајући градом у жељи да помогне Ани Ин, Инани:
„Једн� долазе на свет горе, у сунчаним зонама, други доле, где светла нема, људске гљиве. Све је једнократно, као што смо и ми. Није нас било пре него што смо се родили, и неће нас бити ни кад умремо. Рај - то је дигитални сан. Нико нас неће спасти, нико поправити, нико подмирити. Сваког дана постајемо све беспомоћнији.�
Какав је то свет, свет овог дела које, иако незасита и прождрљива каква сам кад су књиге у питању, не желех да напустим сувише брзо, па сам књигу читала дуже него што је то било неопходно, јер су идеје у њу уткане тражиле тренутну контемплацију и престизале само читање?
(Заустављала сам се сувише често како бих размислила о овом или оном делу прочитаног. Толико је тога о чему се успут, читајући, морате замислити.)
Одговор на ово питање није лак, или јесте, на волшебан начин. То је свет у коме богови и људи постоје заједно, бораве у граду, једни уз друге, у дивној симбиози.
Сумери су, историјски гледано, прва градска цивилизација.
Радња овог романа одвија се, сходно томе, у граду, необичном граду подигнутом на металним стубовима, са стакленим лифтовима које носе путнике горе и доле, лево и десно, град који нишани скелама у Сунце и Месец. Између електричних водова висе велике баштенске платформе које локални вртлари инсталирају у ваздуху а по приступачним ценама могуће је приуштити опход ових оаза зеленила не газећи траву, идући по металним стазама за то намењеним. Сунчани зраци не допиру у дубину града и са годинама се појачава алергија на сунце, становницима су безбојна лица, обасјана само неонским разнобојним лампама. А ти становници:
„Крхки су и живе веома кратко, тек што нешто науче, већ забораве; једва укаче смисао, а већ их стигне деменција.
...
Носе торбе и цегере, враћају се из набавке. Њихове мисли их за корак претичу, нижу се по ставкама, по листама за куповину и списком задатака; облачићи текста у стриповима.�
То смо ми, овакви какви смо данас - оптерећени свакодневницом, потрошачки настројени, егзистенцијалистички крхки и немоћни, ништавни, а Олгина визија града представља пророчанство лако оствариво у непосредној блиској будућности - хрлимо ка томе брзином светлости. Ово је уједно и вапај да се на том путу зауставимо, ако волимо сунце и док још има воде, док још газимо по трави и ту и тамо видимо по које градско дрво. Ако нам градови крену у вертикалу, почну штрчати ка небу, биће то крај света каквог познајемо и крај човека чија биологија сличи нашој:
„Н� крају се сваки поредак покаже као несталан - и божански и људски. Град ће напослетку да се затре, здрузга у делиће, честице, у зрнца из којих се више неће разазнати целина; засуће их пустињски песак, милијарде семена будућности. Људи који из њих исклијају обновиће чувствену условљеност светом - временом, ветром, Сунцем, Месецом и маглом.�
Овакав сценарио догодио се сумерској престоници граду Уруку, али догодиће се и нашим градовима, историја се вечито понавља, треба се освртати уназад да би се оно унапред јасно прочитало. Нестаће нас, а неки други, савременији ми пронаћи ће чаробне таблете против страха и немира, али не и против смрти. На такав начин Олга завршава давнашњи, а у ствари садашњи и будући мит. Мит који се понавља унедоглед, унедослух.
Пођимо путем тог мита, јер је ово дело његова интерпретација, његово маштовито, осавремењено, футуристичко (врло блиско садашњости) препричавање. Мит о силаску сумерске богиње Инане у подземно царство припада корпусу најстаријих сачуваних митова. Стар је 4000 година, сачуван на глиненим таблицама, а из њега су проистекли свеколики светски митови у којима бог или херој одлазе у подземно царство како би избавили вољеног, спознали сопствену будућност и начин на који ће умрети, поставили питање владару подземља, док се у основи свих тих митова крије жеља за сазнањем чега има изван живота, како изгледа непостојање, хоће ли се опет и на који начин постојати - вечита тема: бесмртност, вечити неутољив јад: страх од смрти.
Олга Токарчук се држи сумерског мита: богиња Инана одлази у подземни свет у посету својој сестри близнакињи, владарки истог: Ерешкигал. Крећући се ка мрачној палати своје сестре Инана пролази кроз седам капија на свакој остављајући по део земаљских блага, улазећи код сестре потпуно нага. Показује се да је ова њена одлука непромишљена јер то је пут са ког нема повратка, ни богу, ни људима, такав је поредак ствари. Након три дана Инанина дружбеница Ниншубур одлази боговима оцима не би ли измолила помоћ за Инану, али је они одбијају, поредак се мора чувати. Једини који јој помаже је трећи бог Енки.
Овде ће до помоћи доћи захваљујући мајки светворитељки која живи изван града, а биће испричан и мит о стварању човека - најбоља дигресија у књизи, право ремек - дело.
Занимљиво је да је богиња светворитељка (створитељка свега што живи) - не бог. То је матријархално начело.
Божански пантеон чине креативни богови, он личи на грађевинску фирму у којој се све и сва смишља брзином светлости и до савршенства у детаљу, али живот, постојање може да удахне само мајка светворитељка, Нинма. Само она уме тродимензионално да ствара. Људи су њена деца, њено дело. Она им је удахнула душу, живот, а потом су им богови дали занимања, наоружали их способностима уз помоћ којих ће на свету опстати, али суштина те крације савршено се представља у следећем одломку који описује божји креационистички чин:
„� нацртао је фигуру. Требало је да буде саздана од меса, воде, минерала, требало је да буде омања, да не заузме сувише простора, и не одвише снажна, да не стрепи од њеног бунта, фигура на јаким ногама, да може да тегли, и с рукама вештим да праве оруђа.
О да, већ се толико залауфао, оловчица се већ залетела, настајали су вектори конекција, узајамних утицаја, зависности. Измислио је нешто да могу да се држе заједно, да им на памет не падне да се осамљују - јер се тада рађају најопасније мисли - измислио им је пол! А с полом и припадајуће органе, да могу сами да се производе, да не замајавају тиме богове; али то није био пол каквог су били он и други оци, браћа и сестре, мајке и ћерке, не умногостручени пол, не оно - узми па бирај, пол пун снаге, који не раздваја него спаја, који ти омогућава да будеш и брат и љубавница, отац и сестра, син и мајка. Њима, тим ситним бићима, дао је пол једнократни, којекакву копију, фушерај. Све док га и самог у једном часу то није ужаснуло, па им је истог часа компензовао ту стигму једним треном задовољства. И измислио је за њих брз живот окончан смрћу, јер кад живиш тако кратко, онда не стижеш да прозреш цео његов план.�
Ето толико смо несретни. Фигура којом се маштовити бог перфекциониста поиграва, савршен и у детаљу. Фигура којој мајка Нинма одбија да да живот:
„Тешк� је поднети патњу животиња, шта ће нам још то створење, та плитка сирота бит? Не, рекла је. Нестварање је боље од стварања.
...
Нећу у томе учествовати, одговорила је. Ствара се из немира. Ствара се из страха и на несрећу, јер све што је створено, мора да се распадне. Свако „нека� почетак је катастрофе.�
Нинма нас је створила из страха и на несрећу, као нешто више од животиње а мање од бога, као нешто бистро, али не препаметно, јако, али суштински немоћно, сигурно у себе, али плашљиво.
Видевши своје дело сама створитељка изговорила је речи које ме и сада кулминативном тугом раздиру:
„Свак� то биће, свака људска личност коју сам створила, може бити мање или више савршена. Трудила сам се, али су ми једни излазили боље, други горе. Нажалост, на тај начин одредила сам им судбину, бољу или гору.
(и сада кључни део цитата који бих, да могу, обавезно болдовала)
Моја дела су довољно добро направљена да живе, али такође толико несавршена, да ништа од свог живота не разумеју. Жао ми је што не могу бити срећни.�
Наставиће се...
October 15, 2021
3.5�
Nie do końca trafiła do mnie ta historia. Jest to dopiero druga przeczytana przeze mnie książka Olgi Tokarczuk, dlatego ciężko oceniać mi jej twórczość.
Nie do końca trafiła do mnie ta historia. Jest to dopiero druga przeczytana przeze mnie książka Olgi Tokarczuk, dlatego ciężko oceniać mi jej twórczość.
October 30, 2023
Cudowny, nowoczesny, dystopijny mit. Tokarczuk nie przestaje zaskakiwać❤️
September 16, 2021
Istina je da se često osećam glupom dok čitam Olgu Tokarčuk. Zato neću ni pokušavati da dublje analiziram ovo delo.
Sumerski mit o silasku boginje Inane u podzemni svet kod njene sestre najstariji je i na njemu se zasnivaju svi kasniji mitovi sa tom tematikom (Had i Persefona, Orfej i Euridika...).
Napisano kao mit, bajka, ritmično, sa nekoliko pripovedača, naizgled jednostavno, ali Olga verovatno želi da bude filozofsko i da prikaže kako ima velike ideje (volim je i dalje, samo nekad ume da pretera). Spoj modernog i antičkog doba, nešto kao Lore Olympus od koga te malo zaboli glava, ali ubedljivo najjači momenat mi je Inanina sestra koja bleji u Podzemlju sa tamnim naočarama. 😎
Jedan pripovedač je ona, Nina Šubur, svaka koja pripoveda i koja je prijateljica i sledbenica Ane In, In Ane koja odlazi u Donji svet, kod svoje sestre. Sestrin sluga, on, Neti, svaki koji pripoveda, donosi vesti svojoj vladičici, dobroj lendlejdi (ovo samo malo da dočaram način na koji Tokarčuk piše).
I ja ne bih bila ja da me glorifikacija Ane In, In Ane nije dovela do toga da se vežem za njenu mračnu sestru koja je usamljena u tom svom Podzemlju i čija dela su nam predstavljena kao zla i užasna (I’m like dajte joj ljubavi, saosećanja, malo sunca i zagrljaja!!!). Rado bih čitala neki spin-off koji je samo o njoj (i njenim novim gostima koji se smenjuju u Podzemlju na šest meseci).
Sumerski mit o silasku boginje Inane u podzemni svet kod njene sestre najstariji je i na njemu se zasnivaju svi kasniji mitovi sa tom tematikom (Had i Persefona, Orfej i Euridika...).
Napisano kao mit, bajka, ritmično, sa nekoliko pripovedača, naizgled jednostavno, ali Olga verovatno želi da bude filozofsko i da prikaže kako ima velike ideje (volim je i dalje, samo nekad ume da pretera). Spoj modernog i antičkog doba, nešto kao Lore Olympus od koga te malo zaboli glava, ali ubedljivo najjači momenat mi je Inanina sestra koja bleji u Podzemlju sa tamnim naočarama. 😎
Jedan pripovedač je ona, Nina Šubur, svaka koja pripoveda i koja je prijateljica i sledbenica Ane In, In Ane koja odlazi u Donji svet, kod svoje sestre. Sestrin sluga, on, Neti, svaki koji pripoveda, donosi vesti svojoj vladičici, dobroj lendlejdi (ovo samo malo da dočaram način na koji Tokarčuk piše).
I ja ne bih bila ja da me glorifikacija Ane In, In Ane nije dovela do toga da se vežem za njenu mračnu sestru koja je usamljena u tom svom Podzemlju i čija dela su nam predstavljena kao zla i užasna (I’m like dajte joj ljubavi, saosećanja, malo sunca i zagrljaja!!!). Rado bih čitala neki spin-off koji je samo o njoj (i njenim novim gostima koji se smenjuju u Podzemlju na šest meseci).
June 17, 2022
umysł, zdolności i wyobraźnia Olgi Tokarczuk są niezbadane i nie mają granic. to doprawdy niesamowite móc posługiwać się, wyrażać się, bawić się językiem z taką subtelnością, elegancją, wyrafinowaniem. nie tylko sama historia - inspirowana tekstami z tabliczek klinowych, mitów sumeryjskich - urzeka, ale też stylistyka, zdania, słowa, metafory i symbolika. brzmi jak poemat, czyta się jak bajkę, rozumie się duszą. coś niesamowitego. obowiązkowy punkt edukacji każdego pokolenia.
November 26, 2024
основою роману став шумерський міф про інанну � богиню краси й війни, яка зважується на важкий і небезпечний шлях у підземне царство до своєї сестри ерешкігаль. у токарчук, як і в давній легенді, інанна (анна ін) проходить шлях очищення, залишаючи на кожному з воріт частину своєї сили і зрештою стає безпорадною, безсилою сутністю. її тіло підвішують на гак � вона жертвує собою, щоб поєднати світ мертвих зі світом живих. її подруга-служниця ніна шубур шукає допомоги у богів, але натрапляє на байдужість і відмови. тільки через жертву іншої людини інанні вдасться повернутися назад.
ознайомившись з оригінальним сюжетом, не можна не відзначити, наскільки прекрасним вийшов сучасний (по відчуттях � позачасний) переказ ольги токарчук. через образи і свій унікальний стиль вона переносить міф у нову площину, де емоції і символіка виходять на перший план.
ерешкігаль («пані інший бік»), постає тіньовою стороною анни ін, її похмурим, майже первісним відображенням � одна не може існувати без іншої так само, як життя і смерть. мета анни ін � зламати бар'єри, що розділяють світ живих і мертвих, знищити сім брам, які відокремлюють їх, і таким чином поєднати ці два світи. фактично, вона прагне не лише дістатися підземного царства, але й поширити свою силу на демонів потойбіччя. і світи ж таки поєдналися � і демони населили землю, і той, хто спустився в пекло, вийшов звідти.
як і в справжніх легендах за богиню говорять смертні: її подруга ніна, брамник гробниць � неті, рикша надземного царства, сестра садівника � анна ґешті. ці персонажі, кожен з яких уособлює різні аспекти людського досвіду, надають історії глибини і багатогранності. вони ніби розкривають анну ін з різних боків, надаючи голосу і тій, яка живе у світі тіней, і тій, хто пам’ята� життя на землі. вони створюють своєрідний хор, що співчуває і підтримує її.
у фіналі роману до нас звертається шумерська поетеса: «і ось я � енхудуанна, жінка з хамаму, кожна, яка записує, яка виліплює з глини памʼять». енхудуанна � справжня людина. в одному з ревʼю було сказано так: «токарчук важливо, щоб ми знали це імʼя, адже саме смертні письменниці зберігають памʼять про безсмертних поетес». я вважаю, що це прекрасна фраза для опису ролі цієї персонажки. також звідти: «енхудуанна була аккадською жрицею нанни, бога місяця, в місті урі, покровителькою якого є інанна». історія зберегла дуже мало деталей про її життя, і достовірність її біографії важко перевірити. однак літературна традиція вважає її першою відомою поетесою, бо саме її ім’� стоїть на одному з гімнів, присвячених інанні.
феміністичний аспект також є важливим: єдині особи, які допомагають інанні, � це жінки: подруга-служниця, богиня-матір. ніна шубур, подруга і служниця інанни, стає центральною фігурою у збереженні цієї жіночої солідарності. вона � приклад вірності і наполегливості, що виступає проти байдужості чоловіків-богів і чоловіків-людей, уособлюючи ідею жіночої підтримки, яка часто стає вирішальним фактором для виживання у ворожому оточенні.
стиль токарчук � truly a gem. атмосфера підземного світу буквально «виходить» зі сторінок: читач відчуває важкість повітря, фізичні зміни, що відбуваються з інанною, бачить відтінки темряви. це текст, що дозволяє відчути незримі грані міфу. інанна ольги токарчук � не просто шумерська богиня, а універсальний образ, що втілює циклічність життя і смерті, переродження і втрати, перехід однієї пори року в іншу.
маленька книжка � великий скарб. я прочитала її за кілька годин поки їхала в поїзді і це принесло мені купу задоволення. якщо тільки хочете познайомитися з авторкою � оберіть іншу її роботу, наприклад, «веди свій плуг понад кістками мертвих», але якщо знайшли в її стилі щось своє, то дайте і цій історії шанс.
боги ж самі � загублені, сум’ятн�, що вже казати про людей. як воно так, що вони безсмертні, але, вочевидь, не завжди щасливі? всезнаючі, але не знають усього? всюдисущі, але нам так часто їх бракує? вони все шукають і шукають одне одного без кінця. з нами все стається лише раз � хоча б у цьому в нас перевага.
ознайомившись з оригінальним сюжетом, не можна не відзначити, наскільки прекрасним вийшов сучасний (по відчуттях � позачасний) переказ ольги токарчук. через образи і свій унікальний стиль вона переносить міф у нову площину, де емоції і символіка виходять на перший план.
ерешкігаль («пані інший бік»), постає тіньовою стороною анни ін, її похмурим, майже первісним відображенням � одна не може існувати без іншої так само, як життя і смерть. мета анни ін � зламати бар'єри, що розділяють світ живих і мертвих, знищити сім брам, які відокремлюють їх, і таким чином поєднати ці два світи. фактично, вона прагне не лише дістатися підземного царства, але й поширити свою силу на демонів потойбіччя. і світи ж таки поєдналися � і демони населили землю, і той, хто спустився в пекло, вийшов звідти.
як і в справжніх легендах за богиню говорять смертні: її подруга ніна, брамник гробниць � неті, рикша надземного царства, сестра садівника � анна ґешті. ці персонажі, кожен з яких уособлює різні аспекти людського досвіду, надають історії глибини і багатогранності. вони ніби розкривають анну ін з різних боків, надаючи голосу і тій, яка живе у світі тіней, і тій, хто пам’ята� життя на землі. вони створюють своєрідний хор, що співчуває і підтримує її.
щоб співчувати, потрібно самому бути слабким знати, що таке страждання; потрібно падати, зазнавати поразок, плакати.
у фіналі роману до нас звертається шумерська поетеса: «і ось я � енхудуанна, жінка з хамаму, кожна, яка записує, яка виліплює з глини памʼять». енхудуанна � справжня людина. в одному з ревʼю було сказано так: «токарчук важливо, щоб ми знали це імʼя, адже саме смертні письменниці зберігають памʼять про безсмертних поетес». я вважаю, що це прекрасна фраза для опису ролі цієї персонажки. також звідти: «енхудуанна була аккадською жрицею нанни, бога місяця, в місті урі, покровителькою якого є інанна». історія зберегла дуже мало деталей про її життя, і достовірність її біографії важко перевірити. однак літературна традиція вважає її першою відомою поетесою, бо саме її ім’� стоїть на одному з гімнів, присвячених інанні.
феміністичний аспект також є важливим: єдині особи, які допомагають інанні, � це жінки: подруга-служниця, богиня-матір. ніна шубур, подруга і служниця інанни, стає центральною фігурою у збереженні цієї жіночої солідарності. вона � приклад вірності і наполегливості, що виступає проти байдужості чоловіків-богів і чоловіків-людей, уособлюючи ідею жіночої підтримки, яка часто стає вирішальним фактором для виживання у ворожому оточенні.
стиль токарчук � truly a gem. атмосфера підземного світу буквально «виходить» зі сторінок: читач відчуває важкість повітря, фізичні зміни, що відбуваються з інанною, бачить відтінки темряви. це текст, що дозволяє відчути незримі грані міфу. інанна ольги токарчук � не просто шумерська богиня, а універсальний образ, що втілює циклічність життя і смерті, переродження і втрати, перехід однієї пори року в іншу.
маленька книжка � великий скарб. я прочитала її за кілька годин поки їхала в поїзді і це принесло мені купу задоволення. якщо тільки хочете познайомитися з авторкою � оберіть іншу її роботу, наприклад, «веди свій плуг понад кістками мертвих», але якщо знайшли в її стилі щось своє, то дайте і цій історії шанс.
February 24, 2025
ANA IN SILAZI U DONJI SVET-OLGA TOKARČUK
✒️"ʷ
"Nijedan oblik se ne sačuva. Na kraju se svaki poredak pokaže kao nestalan - i božanski i ljudski. Grad će naposletku da se zatre, zdruzga u deliće, čestice, u zrnca iz kojih se više neće razaznati celina; zasuće ih pustinjski pesak, milijarde semena budućnosti.
Ljudi koji iz njih isklijaju, obnoviće čuvstvenu uslovljenost svetom - vremenom, vetrom, Suncem, Mesecom i maglom. Na severu će podizati druge gradove. I opet će da se trgne razum, taj pametnjaković, isključen od svega što se bude na uho šaptalo - i poput kućnog starešine gluvog kao top - neobično samouvereno stvoriće nove teorije i izmisliće tablete protiv straha i nemira, ali ne i protiv smrti, Inano."
🤩Ana In je krenula na put...
🤩Olga Tokarčuk nas vraća u vreme kad su bogovi zemljom hodili.
🤩Ana In =Inana, sumerska boginja od koje kasnije nastade vavilonska Ištar a mnogo, mnogo kasnije Persefona. Jer svi mitovi se, kao i životni ciklus, neprekidno obnavljaju.
🤩 Olga Tokarčuk svoj roman smešta u steampunk svet-grad i vodi nas , to jest ne ona nego naratorka Nina Šubur/Ninšubur -mitološka pratilja Inane.
🤩Kroz grad-svet putujemo u podzemlje s Inanom i Ninšubur, kod Inanine sestre-gospodarice podzemlja.
🤩To je početak. Ostalo je Nina Šubur koja putuje do najviših spratova, do bogova otaca, do Majke ... u pokušaju da nađe način da vrati Inanu u svet živih.
🤩 Znate već mit, povratak iz podzemlja je moguć, uz određenu cenu.
🤩 Da li me je podstakla da istražujem sumersku mitologiju u pola noći? O daaaa 😃
🤩 O uživanju u fantazmagorijsko-poetičnim Olginim rečenicama ne pričam, jer se podrazumeva da obožavam sve što je napisala. ❤️❤️❤️
✒️"ʷ
"Nijedan oblik se ne sačuva. Na kraju se svaki poredak pokaže kao nestalan - i božanski i ljudski. Grad će naposletku da se zatre, zdruzga u deliće, čestice, u zrnca iz kojih se više neće razaznati celina; zasuće ih pustinjski pesak, milijarde semena budućnosti.
Ljudi koji iz njih isklijaju, obnoviće čuvstvenu uslovljenost svetom - vremenom, vetrom, Suncem, Mesecom i maglom. Na severu će podizati druge gradove. I opet će da se trgne razum, taj pametnjaković, isključen od svega što se bude na uho šaptalo - i poput kućnog starešine gluvog kao top - neobično samouvereno stvoriće nove teorije i izmisliće tablete protiv straha i nemira, ali ne i protiv smrti, Inano."
🤩Ana In je krenula na put...
🤩Olga Tokarčuk nas vraća u vreme kad su bogovi zemljom hodili.
🤩Ana In =Inana, sumerska boginja od koje kasnije nastade vavilonska Ištar a mnogo, mnogo kasnije Persefona. Jer svi mitovi se, kao i životni ciklus, neprekidno obnavljaju.
🤩 Olga Tokarčuk svoj roman smešta u steampunk svet-grad i vodi nas , to jest ne ona nego naratorka Nina Šubur/Ninšubur -mitološka pratilja Inane.
🤩Kroz grad-svet putujemo u podzemlje s Inanom i Ninšubur, kod Inanine sestre-gospodarice podzemlja.
🤩To je početak. Ostalo je Nina Šubur koja putuje do najviših spratova, do bogova otaca, do Majke ... u pokušaju da nađe način da vrati Inanu u svet živih.
🤩 Znate već mit, povratak iz podzemlja je moguć, uz određenu cenu.
🤩 Da li me je podstakla da istražujem sumersku mitologiju u pola noći? O daaaa 😃
🤩 O uživanju u fantazmagorijsko-poetičnim Olginim rečenicama ne pričam, jer se podrazumeva da obožavam sve što je napisala. ❤️❤️❤️
October 9, 2024
Kuten olen useasti todennut, Olga Tokarczuk voi ilmeisesti kirjoittaa aivan mistä tahansa ja minulla ei ole muita vaihtoehtoja kuin rakastaa sitä.
Noin lähtökohtaisesti antiikin myyttien uudelleenkerronta ei voisi minua vähempää kiinnostaa. Mutta se tapa, jolla Tokarczuk lähestyy summerilaisen mytologian Inannan tarinaa riisuu tällaisen yrmyn täydellisesti aseista. Tapani Kärkkäisen erinomainen suomennos tuo esiin sen miten Tokarczuk kekseliäästi pitää samanaikaisesti kiinni jostakin muinaisista sanankäänteistä ja ilmauksista, mutta hengittää kuitenkin kokonaisuuteen oman maagisen realisminsa virvatulta.
Virkistävää on myös se, että Tokarczuk ei yritä tehdä myytistä jotenkin modernia vetävää tarinaa. Hän kirjoittaa jälkisanoissa, että hän heitti myyttiä tulkitessaan roskakoriin johdonmukaisuuden ihanteet; eihän alkuperäinenkään teksti tunnu meistä enää loogiselta. Tämä on selvästi oikea ratkaisu ja yhdistettynä oivallisiin tyylillisiin ratkaisuihin saa se kirjan hohkaamaan oikeanlaista myyttistä energiaa.
Käytinköhän nyt tarpeeksi ylisanoja? No, niin, ehkä ylistyslaulu on tämän kirjan kohdalla sopiva genre.
Noin lähtökohtaisesti antiikin myyttien uudelleenkerronta ei voisi minua vähempää kiinnostaa. Mutta se tapa, jolla Tokarczuk lähestyy summerilaisen mytologian Inannan tarinaa riisuu tällaisen yrmyn täydellisesti aseista. Tapani Kärkkäisen erinomainen suomennos tuo esiin sen miten Tokarczuk kekseliäästi pitää samanaikaisesti kiinni jostakin muinaisista sanankäänteistä ja ilmauksista, mutta hengittää kuitenkin kokonaisuuteen oman maagisen realisminsa virvatulta.
Virkistävää on myös se, että Tokarczuk ei yritä tehdä myytistä jotenkin modernia vetävää tarinaa. Hän kirjoittaa jälkisanoissa, että hän heitti myyttiä tulkitessaan roskakoriin johdonmukaisuuden ihanteet; eihän alkuperäinenkään teksti tunnu meistä enää loogiselta. Tämä on selvästi oikea ratkaisu ja yhdistettynä oivallisiin tyylillisiin ratkaisuihin saa se kirjan hohkaamaan oikeanlaista myyttistä energiaa.
Käytinköhän nyt tarpeeksi ylisanoja? No, niin, ehkä ylistyslaulu on tämän kirjan kohdalla sopiva genre.
February 6, 2024
Czytałam tak długo tylko z uwagi na busy okres sesji ;) Myślę, że jakbym miała więcej czasu to bym pochłonęła tę książkę w jeden wieczór. Bardzo podobała mi się ta współczesna realizacja sumeryjskiego mitu. Wydaje mi się, że autorka wykonała ogromny research pisząc książkę co pozwoliło oddać charakter i język starożytnej historii równocześnie osadzając ją we współczesnych realiach. Duże wrażenie zrobiła na mnie nie tylko sama historia, ale również barwny i bardzo obrazowy język. Cieszę się, że autorka zamieściła w książce tak merytoryczne posłowie ponieważ pomogło ona w jeszcze lepszym rozumieniu historii i formy, w jakiej książka została napisana.
January 7, 2024
"Gdybyśmy umieli ujrzeć świat jako żywy, od początku do końca, nie potrafilibyśmy umrzeć, nawet gdybyśmy bardzo tego chcieli."
Niesamowita powieść, nie byłam w stanie jej odłożyć.
Niesamowita powieść, nie byłam w stanie jej odłożyć.
Displaying 1 - 30 of 177 reviews
Can't find what you're looking for?
Get help and learn more about the design.