Interesantna zbirka eseja na temu književnosti. Zbirka baš fina za čitanje u preskocima, da ih staviš pored knjige koju redovnije čitaš, pa umesto da Interesantna zbirka eseja na temu književnosti. Zbirka baš fina za čitanje u preskocima, da ih staviš pored knjige koju redovnije čitaš, pa umesto da uzmeš telefon da nešto isvajpuješ, pročitaš po jedan esej odavde. Ipak, s obzirom da piše o vrhunskoj književnosti, na kraju ti opet bude pomalo žao što si čitao o književnosti, umesto tu književnost.
Prvi deo, Vreme u poeziji, govori na primer o Đerđu Konradu kao o jednom od najvećih pisaca srednjeevropske književnosti, rame uz rame sa Kišom i Kunderom, analizira reči Hane Arent na temu umetnosti u mračnim vremenima, a daje mi i do znanja da negde postoji objavljena prepiska između Semjuela Beketa i Harolda Pintera. Pročitao sam i da je Sudbina i komentari navodno jedan od najboljih srpskih romana poslednjih decenija, kao i da bi trebalo čitati eseje Sretena Marića, Miodraga Pavlovića i Jovana Hristića.
Drugi deo, Romansa čitanja, bacio me u razmišljanje zašto još uvek nisam čitao pesme Konstantina Kavafija, ali donosi i interesantna razmišljanja o Migelu de Unamunu. Drugi deo je i najobimniji deo, pun je autorovih pogleda, ličnih mišljenja i komentara na pojedina dela ili na autore.
Treći deo donosi malo širi pogled na kulturu, pa tako i dva najbolja eseja u zbirci. "Književnost kao svedočenje, svedočenje kao književnost" priča o krizi ideologije, o krizi krize, o osipanju smisla u mnogim aktivnostima - pa tako i u književnosti. "Nezadovoljstvo je možda jedino zajedničko osećanje modernog doba." Autor smatra da je "jedini način da se prevlada kriza stvaranje novih ideja i novih vrednosti." Esej nas vodi, naravno, ka knjiženosti kao rešenju i spasu, jer "književnost je poziv na avanturu bez jasnog ishoda, ali i na trajno kritičko mišljenje i preispitivanje, na susret s vlastitim vremenom, jer je nemoguće ostati ravnodušan na njegove izazove".
"Zašto čitamo roman - tri odgovora na jedno pitanje" je svedeniji, ali nas podseća zašto volimo knjigu, a kome su potrebni, daje argumente za odbranu ovog usporenog načina trošenja vremena u današnje ubrzano doba. "Roman nije tek samozaborav, on je i samotumačenje. Prateći romanesknu priču, čitalac pokušava da dođe do objašnjenja i razumevanja sopstevnog slučaja, dakle, do onoga što mu izmiče u stvarnom svetu."
"Književnost je stalna tačka s koje se može sagledati svet." Ponekad su neke misli potpuno jasne, ali tek nakon što ih neko drugi napiše....more
Gde je granica između novele i romana? Ako je to 100 strana, moglo bi da bude i 101? A kad smo već tu, može i 102. I tako stignemo do 110-130 stranicaGde je granica između novele i romana? Ako je to 100 strana, moglo bi da bude i 101? A kad smo već tu, može i 102. I tako stignemo do 110-130 stranica, koliko imaju ove dve novele / romana, objavljene u ovde na onu foru da svaku priču čitaš sa svoje strane knjige.
Najpre sam pročitao Cijeli dan kiši u Zagrebu, i rekao bih da je bolja; bolje je osmišljena, deluje da je više truda potrošeno na ovu kombinaciju istraživanja vlastite prošlosti, trilera i istorije pojedinaca sa naših prostora u poslednjih 30-ak godina. Kao što to rade Oster ili Murakami, i kod Bazdulja njegovi junaci često imaju mnogo toga zajedničkog s piscem. Ovde je August rođen 1977. godine, odrastao je u Travniku pa zatim živeo u Sarajevu, ali umesto da studira englesku književnost i da se preseli u Beograd, on je student romanistike i seli se u Zagreb. Znam da kod Ostera i Murakamija nekim čitaocima to smeta, meni ne, naprotiv. Dopada mi se i kod Bazdulja.
Ne bih ulazio previše u priču, prilično je kratka i ne bi trebalo da se razotkrije unapred. Inteligentno je napisana, kroz pripovedanje u različitim vremenima, poglavlja se prepliću isto kao i vremena, pa se tako sklapa mozaik oko glavnog junaka i jednog događaja iz Sarajeva, zapravo centralnog događaja njegovog života.
Sarajevski grobovi bi trebalo da mi se više dopada - junak živi dvestotinjak metara od mesta gde stanujem u Beogradu, šeta Takovskom, Cvijićevom, ulicom Majke Jevrosime, obilazi kafiće koje znam (jedan je doduše postavljen na mesto gde se ne nalazi, da li namerno na foru male promene realnosti, ili je Bazdulj to pobrkao, a znam da zalazi u te kafiće) - ali nekako mi se učinilo da je priča produžavana naknadno, nakon što je bila napisana kraća priča. Glavni junak priče putuje u Sarajevo kako bi "sprečio da prekopaju" grob oca, koji su ostavili u godinama iseljenja iz Sarajeva u Beograd početkom devedesetih. Realno, nema ovde verovatno materijala za više od 30-ak strana.
Ko čita Bazduljeve romane, zna da se u njima mogu naći i preporuke za dalje čitanje, kao što nakon čitanja Murakamijevih možeš napraviti plejlistu na Deezeru. Ovaj put, to je bio The Return of Martin Guerre, koji se spominje u obe novele :) ...more
Utakmice Partizana, pank krajem osamdesetih, odrastanje uz navijački pokret. Nisam odrastao na istom mestuj kao Zgro, kasnije to nije bila ni ista držUtakmice Partizana, pank krajem osamdesetih, odrastanje uz navijački pokret. Nisam odrastao na istom mestuj kao Zgro, kasnije to nije bila ni ista država, ali to loženje na navijačke pokrete dok si tinejdžer, plus toliko toga poznatog iz detinjstva... Valjda je ta generacijska stvar nešto što te kao čitaoca kupi. I onda ti knjiga baš legne.
Zgro je napisao knjigu iz ljubavi (opsednutosti?) prema engleskom fudbalu, engleskoj muzici. Ali i o kraju socijalizma i dolasku novog vremena, o nesrećnim devedesetim, kad smo klinci nalazili nešto izvan politike, mržnje i ratova. Napisao je i knjigu o vremenu koje je potrošio pokušavajući da otputuje u Englesku, pa posle i o tom njegovom prvom putovanju (od kasnijih 30). To putovanje jeste bilo u drugom veku, ali zapravo pre samo nekih dvadesetak godina. Organizacija? Dopisivanje, običnom poštom, sa navijačima iz drugih država, pa čekaš da stigne pismo, odgovor, čekaš šalove koje ti šalju (i sam šalješ svoje). Pa neuspešno čekanje na vizu, nekoliko puta... Na kraju ipak odeš da posetiš te navijače, a oni dođu kod tebe. Da li bi trebalo da se sve baš toliko promenilo?
"Njegova" Engleska? Ne, nisu to Man Utd ili Arsenal. Ovde su to Milvol, Morkomb, Blekpul, Brajton, ali i nižerazredni klubovi, uključujući i nekoliko njih iz šestog i sedmog ranga.
Dugo nisam za jedno veče pročitao knjigu, ali ova, od saramagovske jedne rečenice (na kraju ni ta fora sa jednom rečenicom ne ispadne loše), valjda jeDugo nisam za jedno veče pročitao knjigu, ali ova, od saramagovske jedne rečenice (na kraju ni ta fora sa jednom rečenicom ne ispadne loše), valjda je predviđena da se tako čita. Uzmeš da pročitaš par strana u devet, završiš knjigu u jedan.
Ovo je tok misli jednog "prenačitanog i preosjetljivog" čoveka, koji u najboljem Bazduljevom maniru na prvih 12 strana citira i spominje Malog princa, Stinga, Springstina i Kiša, Rodžera Votersa i Šopenhauera, Kafku i Poslednje Isusovo iskušenje, Kazancakisa pa Osmog putnika (bend), Ćopića, Selimovića i Bodlera, pre nego što i počne ikakav "zaplet" :)
"... tako negdje kaže Šopenhauer, ipak je najsretniji trenutak u danu svakog sretnog čovjeka onaj trenutak kada pada u san, dok je najnesretniji trenutak svakog nesretnog čovjeka, trenutak kad se budi..."
Meni je to uvek bilo jako simpatično, čitaš roman sa nekom pričom, a usput otkrivaš nešto novo. Kod Murakamija zapisuješ novu džez muziku, ovde imena pisaca, filmova... "... ima kod Borhesa u jednoj od posljednjih njegovih knjiga pjesmica koja se zove 'Nostalgija za sadašnjošću' gdje se opisuje neki čovjek što razmišlja, kako bi sve u životu dao da je u tom trenutku sa svojom voljenom na Islandu, pa da tamo dijele sadašnjost kao da dijele muziku ili jabuke, a da je baš u tom trenutku taj isti čovjek sa svojom voljenom bio na Islandu..."...more
"Napuklo srce na dve pole..." Tako sam se otprilike osećao taj dan - ne baš kao da je neko moj moj, ali jeste trajalo danima, veče se završilo uz raki"Napuklo srce na dve pole..." Tako sam se otprilike osećao taj dan - ne baš kao da je neko moj moj, ali jeste trajalo danima, veče se završilo uz rakiju. Dosta stvari u Ivačkovićevoj biografiji poklapa se sa mojim pogledima i emocijama.
"Balaševićeve pesme snažno su utkane u naše odrastanje, vaspitanje i sazrevanje. OPn spada među velike autore iz čijih smo pesama učili da mislimo i čije pesme su nam bogatile i širile horizonte. To nisu samo pesme, to je čitavo poimanje sveta. Imali smo sreću da živimo u doba Đorđa Balaševića, da s njim odrastemo."
Autor je novinar, a ova knjiga nije literarno dostignuće, niti želi to da bude. Više je kao odličan feljton u novinama, bolje od nekog bloga u nastavcima. Vidi se i da ima iskustva sa sličnim knjigama. Album po album, podseća nas na neke pesme koje treba ponovo slušati, ali i da postoje neke koje smo zanemarili. Zašto nisam više razmišljao o Drvenoj pesmi, Čoveku sa mesecom u očima i Naopakoj bajci?
A pogotovo nisam decenijama razmišljao o U razdeljak te ljubim. Bio sam dete kad sam je čuo, ali da se nisam setio kasnije na koji razdeljak misli?
Osim muzike, autor nas vodi i kroz političke događaje i noviju istoriju. Taj deo knjige je najlošiji. Skoro da zvuče kao su prepisani iz Vikipedije, ali pretpostavljam da se nije moglo bez toga. ...more
"Zašto (opet) o partizanima u 2021. godini?" su prve reči ove ozbiljne istorijske studije (900 strana i više od 700 citiranih izvora). S obzirom na id"Zašto (opet) o partizanima u 2021. godini?" su prve reči ove ozbiljne istorijske studije (900 strana i više od 700 citiranih izvora). S obzirom na ideološku ostrašćenost istoriografije o 2. svetskom ratu do sedamdesetih, pa onda potpuni obrt i utrkivanje u revizionizmu od devedesetih nadalje, po meni je ova knjiga više nego aktuelna. Deluje da joj je Dević pristupio iz neutralne tačke, mada se meni (ili barem simpatizeru levih ideja u meni) čini da su mu simpatije ipak na "onoj drugoj strani", što se ne bi moglo reći prema naslovu. Dok ovo pišem, tek sam na nekih 300-ak strana, ali način kako se autor postavlja u komentarisanju partizansko-četničkih sukoba 1941., govore u tom pravcu.
Ono što je problem (ili je to lepota?) ovakvih dela, ma koliko obimna bila, je što bude dalju radoznalost i traže dalje čitanje. Pomisliš "hajde da pročitam nešto detaljnije o ovom istorijskom razdoblju", pa dve godine kasnije shvatiš da si se ukopao u ogromnu jamu iz koje nema izlaza još neko vreme (moj odnos sa antičkom Grčkom).
----------------- U prvom delu, "Rat pre rata", Dević piše o istoriji revolucionarnog pokreta KPJ u Srbiji pre 1941. godine. Od Svetozara Markovića (nerealno je da je do svoje 29. godine života imao toliki uticaj na razvoj levice), preko Srpske socijaldemokratske stranke, pa do jačanja komunističkog pokreta nakon Oktobarske revolucije i na osnovu finansiranja iz Moskve. ("Za potrebe KPJ je 1922. godine izdvojeno milion zlatnih rubalja, što je bilo više nego trostruko u odnosu na Poljsku, a jednako koliko i za partiju u Nemačkoj.") Ideja je bila nova, privlačila je mlade, ali je problem bio da proletarijata u dvadesetim godinama u Jugoslaviji jedva da je bilo. Bez obzira na to, na talasu borbe za pravednost, već na izborima 1920. godine, KPJ postaje treća najjača partija u Kraljevini.
Predratne godine oslikavale su se s jedne strane u zabranjivanju delovanja od strane vlasti (već 1921.), a s druge u ideološkoj borbi, mržnji svega što miriše na imperijalizam - takva misao je diktirala i negativan odnos prema ulozi Srbije i "velikosrpske buržoazije" u tadašnjoj Jugoslaviji. Mene je iznenadilo da je 1920-ih jedan od glavnih ciljeva KPJ bila dezintegracija Jugoslavije, a tokom tih godina podržavani su nacionalni pokreti koji su težili razbijanju države. Nakon uvođenja diktature 1929. i promene imena države u Jugoslavija, KPJ je ocenio da je to "kruna hegemonističke-imperijalističke politike krvave vladavine velikosrpskog fašizma", a vladajući režim opisan kao "monarhofašistička diktatura".
Nakon zabrane, komunisti se okreću terorističkim akcijama, ali ta radikalizacija dovodi do velikih gubitaka (gine čuvenih 'sedam sekretara SKOJ-a' i sekretar KPJ Đuro Đaković). Tridesetih, deluje da je KPJ u velikom padu, a broj članova 1935. pada na svega 3,800. "Neizbežno se nameće pitanje, kako je iz tako uskog jezgra, oteranog duboko u ilegalu i pocepanog frakcijskim sporovima, samo deceniju kasnije iznikao pokret koji se u ratnim uslovima pokazao kao nesalomiv i koji je uspešno izneo oružanu borbu i revoluciju?" Dević zaključuje da su im itekako išle na ruku istorijske okolnosti, ali da je "poziv poniženim, potlačenim, izrabljivanim, 'gubitnicima po rođenju', bio najjače oružje komunizma". Proleteri su bili mesije novog dolazećeg sistema, a u "novom carstvu, desiće se i svojevrstan kraj istorije - biće izgrađen svet, toliko željen u vremenu posle preživljenih patnji Velikog rata, bez nacionalnih, verskih, klasnih i ma kakvih drugih razlika."
Nakon 1935. i promena u Kominterni, tj. primarnom usmerenju u zaustavljanje jačanja fašizma, menja se i kurs KPJ. Antijugoslovenski kurs zamenjen je projugoslovenskim, proglašavanjem "antifašističkog bedema" i potpunom usmerenju ne samo ka revoluciji, već i ka borbi protiv fašizma. Zanimljive su iz tog vremena priče iz "komunističkog univerziteta" (kazniona u Sremskoj Mitrovici), kao i opisi sukoba 1937., kada je tokom staljinističkih čistki ubijeno ili nestalo čak oko 600 jugoslovenskih komunista. To je i vreme kada je pogubljen i dotadašnji sekretar KPJ, Milan Gorkić, i kada se na glavnu scenu uz podršku Moskve penje Josip Broz. Titova uloga u čistkama nije istorijski razjašnjenja, mada je vešto ne samo iskoristio situaciju, već moguće i potkazivao tadašnje konkurente/saradnike.
Važan faktor u to vreme je i građanski rat u Španiji ("Sloboda Jugoslavije brani se na prilazima Madridu i reci Manzanares"). Procenjuje se da je u ratu, uprkos strogoj zabrani vlasti, "učestvovalo više od 1.600 građana Jugoslavije, među kojima su značajan procenat činili mladi idealisti, posebno studenti sa Beogradskog univerziteta. Gubici su im bili veliki, preživelo ih je tek oko 600." Ipak, ti koji su se vratili, imali su velik doprinos kasnijoj organizaciji otpora. U vreme kad se vojska raspala, ili deo nje ostao na drugoj strani, "Španci" su bili ti koji su ne samo pomagali u vojnoj organizaciji, već su doneli i oštriji revolucionarni duh.
Aprilski rat komunisti dočekuju nespremno, zahvaljujući paktu Moskva-Berlin čak i pomalo nezainteresovano (izuzev bitne, mada ne i presudne, uloge u beogradskom puču 27. marta). Ocena je bila da se radi o "imperijalističkom ratu, u kom ne treba zauzimati strane". Iz kasnije tačke gledišta iznenađujuće, ali Milovan Đilas na tu temu piše: "Sve kapitalističke zemlje bile su, manje-više, za nas iste. Nismo videli fundamentalnu razliku između Hitlerove Nemačke i zapadnih demokratija." Okupacija je bila viđena kao posledica "mnogogodišnje zločinačke politike vlastodržaca u Beogradu".
Svejedno, nakon 22. juna i napada Nemačke na Sovjetski Savez, KPJ izgleda vitalno i "predstavlja jednu od retkih organizacija koja je mogla da deluje organizovano, odlučno i posvećeno, poput vojske". Uprkos jasnim i glasnim pozivima od prvog trenutka ("Kucnuo je čas kada su komunisti dužni da povedu narod u otvorenu borbu protiv okupatora. Ne gubeći ni jedne minute, organizujte partizanske odrede i raspirujte u neprijateljskom zaleđu partizanske borbe..."), ipak je iz današnje tačke neshvatljivo kako je bilo moguće organizovati se od nezainteresovanosti za otpor, do trenutka kad skoro 4.000 udruženih partizansko-četničkih boraca juriša na Kraljevo, samo dva meseca kasnije, i kada oslobođena teritorija obuhvata skoro milion stanovnika, u vreme kada ni u jednom drugom kraju okupirane Evrope ne postoji ništa slično.
Ispostavlja se da komunisti nastupaju sa izvesnom političkom mudrošću - partizanski odredi istupaju bez ideoloških obeležja, a "komunistima je zabranjeno da na kapama ističu petokrake zvezde, kako bi partizanima prišli i rodoljubi koji nisu delili njihova politička uverenja." Komunisti koji su proganjani u gradovima, beže u šume, a "prve partizanske grupe se uvećavaju, uglavnom uz mladiće koji su poželeli novi, drugačiji život izvan tradicionalnog sela u kojima im se svaka perspektiva činila ograničenom. Simpatičan im je bio i odnos unutar novih jedinica - vojnici zapravo više nisu vojnici, već "borci", a komandantima je zabranjeno da se prema njima odnose nadmeno, poput prethodne tradicije. Svi su bili "drugovi", pa je i to privuklo mlade - većina prvoboraca bili su mladi radnici iz gradova, starosti između 18 i 22 godine.
Ipak, autor smatra da je tek "uključivanje seljaka u partizanske odrede predstavljalo prekretnicu u razvoju pokreta". "Ustaj brale, da idemo u borbu za oslobođenje," bio je poziv, a kasnije je trebalo da se od te mase patriota, postepeno stvaraju revolucionari. Anketa među tadašnjim borcima kaže da su "borci kao razlog za početak borbe na prvo mesto ubedljivo kao motiv stavljali borbu protiv okupatora, potom su dolazili na red borba za dobro i pravdu naroda, a najmanji broj je kao razlog navodio revoluciju". Tito je u to vreme zabranio isticanje ideologije, a kod lokalnih partizana se često mogao čuti poklič "za kralja i otadžbinu".
Da li je zbog takve uključivosti prema drugima, naš pokret bio toliko uspešniji od pokreta otpora socijalista drugde po Evropi? Dević smatra da je ključan razlog za uspeh i to što su partizani, za razliku od četnika Draže Mihailovića, odmah krenuli u akcije ("Svaki naš čovek se mora osećati kao ratnik"), što je privuklo nemali broj patriota koji su smatrali da kraljeva vojska ne čini dovoljno u borbi protiv okupatora.
Ove reči, koje crnoputi klošar izgovara Sergeju na pločniku Los Anđelesa, je nešto što sam očekivao pre čita"You, Serbs... you are niggers of Europe!"
Ove reči, koje crnoputi klošar izgovara Sergeju na pločniku Los Anđelesa, je nešto što sam očekivao pre čitanja ove zbirke anegdota. Mogao bih da pretpostavim da će se takav razgovor desiti Trifunoviću i da će mu ta rečenica biti dovoljno zanimljiva da oko nje sastavi priču. Okej, to je poenta, da li može to lepo da se ispriča - a i ne volim memoare selebritija. Čak i kad imaju nešto interesantno da ispričaju, to rade nekako isprazno.
ٴDZšٱ me prijatno iznenadilo. Ova priča o zagrljaju crnog i belog klošara u Kaliforniji, na primer, sadrži referencu na niskobudžetni film A Day Without a Mexican (koji sad želim da nađem i odgledam, genocid konkvistadora, crnoj populaciji od Njujorka do Los Anđelesa, opresiji prema Afroamerikancima i glumcima u ulozima konobara u Kaliforniji. Kad na kraju svega Sergej napiše: "I sure felt like a Nigger. I always have. I always was," sve je simpatično i nije ti žao što ovo držiš u ruci.
Naravno, nije ovo vrhunac literature, ali se ni pretvara da jeste ("Znam da je ta rečenica prebanalna i za društvene mreže, a nekmoli za nekakvo literarno izdanje."), ali je ipak napisano dobro. To je Sergejev glas i preneo ga je na papir tako da zvuči kao da ga slušaš. Prirodan je, smušen i zbunjen, često potpuno lud, a zna i da te nasmeje. A to nije toliko čest talenat.
A i priče su zanimljive - od trenutka "kada Taško Načić, mamuran, pravo iz noći, ulazi u kapelu Novog groblja na sahranu kolege, i glasom Taška Načića, uz srdačan stisak ruke udovici, ispaljuje jednako srdačno: 'Čestitam!'", jasno ti je da bi bilo šteta da ovo nije napisao. Poseta kod Džonija Štulića, Stonsi u Beču 1990 i u Budimpešti 1995, snimanje Munja i snimanje kod Spajk Lija...
Piše pesme (onu o Ahilu, svinjčetu sa plaže na Mikonosu, čitao sam naglas ukućanima) i citira druge (što volim kod pisca početnika, ima u životima svih nas ljudi koji su rekli pametne stvari), velik deo knjige posvećuje pozorištu a i slaže se sa mnom o "NYC i Beogradu, dva najmoćnija grada koja znam." What's there not to like? ...more
11 priča, objavljenih u periodu dužem od pola veka. ʰč o vezirovom slonu pretpostavljam da se ne zaboravlja. Možda i Most na Žepi, kao nekakva prip11 priča, objavljenih u periodu dužem od pola veka. ʰč o vezirovom slonu pretpostavljam da se ne zaboravlja. Možda i Most na Žepi, kao nekakva priprema za Ćܱ i kao nešto što te tera da tražiš fotografije tog mosta.
[image]
Omiljene su mi ipak dve objavljene posthumno 1976. godine. 貹š, na 15-ak strana govori o padu nekad velikog, cenjenog i uspešnog vezira. Interesantno je ispričana, u prvom licu ("Zastane malo pod mojim prozorom i izmenja sa mnom tiho nekoliko običnih reči. Diskretno me opominje da mu otvorim vrata moje priče i u njoj dam mesto koje mu pripada."), ali možda mi je takav utisak ostavila i zato što sam je čitao pred izbore 2022., pa zamišljao svakakve (pokazalo se nerealne) scenarije?
ʰč (1976.) koristi sličnu narativnu foru - Ibrahim-efendija Škaro dolazi pripovedaču u goste i priča. Ali sam kraj te pričice na 7 strana... Kad Andrić pred svoju smrt napiše nešto ovako, samo srce od kamena ne može da ne pukne: "Tako mu je život prošao u priči, sav kao neka priča. Tako je i umro, posle navršene šezdesete godine, nečujno kao prepelica u žitu. [...] Nije živeo. Umesto takozvanog stvarnog života, čiji je udarac osetio još u majčinoj utrobi, sagradio je sebi drugu stvarnost, sačinjenu od priča. Tim pričama o onom što je moglo biti, a nikad nije bilo, i što je često istinitije i lepše od svega što je bilo, on kao da se zaklanjao od onog što je svakodnevno 'zaista' bivalo oko njega. Tako je izbegao život i prevario sudbinu."...more
Ovaj san, a kasnije shvatiš autobiografija jednog detinjstva i odrastanja (u pitanju su klinci od 12, 13, možda 14 godina), u kom se Miljković kroz epOvaj san, a kasnije shvatiš autobiografija jednog detinjstva i odrastanja (u pitanju su klinci od 12, 13, možda 14 godina), u kom se Miljković kroz epizodice vraća na jedno ili više leta na Rabu, omaž je Jugoslaviji ("I tako ti, ljubavi moja, Paolo, ispada da je ova zemlja, na kraju šezdesetih godina ovog našeg veka najslobodnija, najšira, najlepša zemlja na svetu.")
Hronika sumnje ostaje najbolji noviji roman na temu države i ideje koju i ja volim, a Jugosloveni su na prvih 80 strana svom snagom iskušavali moju motivaciju da nastavim da čitam. Osećao sam se kao barka na tom moru uz Rab, koju autor bez milosti - i nekako bez osećaja - baca kroz epizodice. Ono kad ti sve deluje nepovezano i bez smisla, pa onda polako počne da seda na svoje mesto, ali ni do kraja ne sedne u potpunosti.
Ipak, nastavio sam - Miljković je čovek filma, pa te epizodice ponekad zvuče bolje nego da gledaš film...
"Pre nekog vremena je video jednog čoveka kako tuče jednu ženu, u potpunoj tišini, čuje se samo šištanje muškarca, kroz zube i udarci. Ona ćuti.
To je veliki šator. [...] Na jednoj fotelji sedi žena, plače. Preko puta nje je čovek, u kratkim pantalonama i treger majici. Žena je u kratkoj suknji od teksasa i beloj majici, bosa.
Pa, došli su pre neki dan, pristojni Holandezi, rekao mu je čuvar kampa, odskorašnji Džindžerov drug. Holandezi, tako kod Džindžerove babe u Gostivaru zovu drvene gajbice za pakovanje voća.
Zatim, Holandez ustane, priđe ženi, sasvim polako, reklo bi se, staloženo. Onda je uhvati za kosu i podigne sa fotelje, ona samo bezglasno napravi grimasu bola. Zatim je muškarac prilično jako, čini se Džindžeru, udari po licu. Baci je nazad u fotelju. Ona nastavi da plače, lice joj je potpuno mokro od suza. Muškarac se vrati u svoju fotelju, kao da se ništa nije desilo. Žena bezglasno plače, vidi kako se tresu grudi ispod majice, Džindžeru se čini kao da se guši u suzama, kao da se stomak povlači unazad, ka kičmi, kao da će se potpuno ugušiti. Onaj čovek opet polako ustane i prilazi ženi, nekako, kao da će joj sada pomoći, ali ovog puta je uhvati za majicu, i odjednom je povuče snažno nagore, neočekivano potpuno, gotovo da ustukne Džindžer sa svog mesta, napolju pored prozora."...more
Ima i onih čiji ti humor zvuči previše direktan. Toilet humour, što kažu Englezi. Ne bi trebalo da upali, ali kad ih čitaš, smeješ se. Često naglas, a to je retko u književnosti. Martin Amis, Charles Bukowski, Erlend Loe.
Nušić nije naš najduhovitiji autor (to je, naravno, Dušan Kovačević), ali je zabavan, pogotovo u pozorištu. I ovaj njegov pogled na život (do ženidbe, jer posle toga "čovek ni nema autobiografiju") je okej. Taman kad si siguran da je tekst namenjen najširim masama, pa takav treba da bude i humor, pojave se pasusi koji te oraspolože. Ponekad nasmeju i naglas....more
Ni manje ni više nego 59 eseja o ličnostima koje inspirišu ovu autorku (sad vidim da je izdala još dva "nastavka"). Od Prusta, Džojsa i Mana, do CrnjaNi manje ni više nego 59 eseja o ličnostima koje inspirišu ovu autorku (sad vidim da je izdala još dva "nastavka"). Od Prusta, Džojsa i Mana, do Crnjanskog, Pope, ali i Merlin Monro, Marlin Ditrih i Fride Kalo.
Eseji su fino napisani, ima Sanja stila, svaki je na par strana, poput časopisne kolumne. Što se mene tiče, suviše se fokusiraju na biografije bezbožnika, više je tu priče o životima nego o stvaralaštvu. I sa najvećom kreativnošću, moraš da počneš da se ponavljaš - rođen je tu i tu, išao u školu itd.
Ipak, ima interesantnih priča. Na primer, ona o Jukio Mišimi. Otišao taj 45-godišnji japanski pisac da drži nekakav govor u japansku vojnu bazu. Niko ga ne sluša. On odlazi u komandantovu kancelariju zajedno sa kadetom, svojim ljubavnikom Moritom, gde izvršava harakiri. Morita treba istovremeno da mu odseče glavu (načini sepuko), ali njegov udarac u potiljak nije dovoljno jak, pa Mišiminu glavu odseca drugi prisutan kadet, a Morita na isti način odlazi za njim. Nisam čitao ništa od Mišime, ali ako su mu romani barem malo nalik na ovo... Eh, ti Japanci....more
Tako jednostavno. Život. "Život vredi zbog gomile sitnih iskustava. Ono što se zbilo, ono što sam iz toga zapamtio i izvukao. Ali samo ako sam nešto odTako jednostavno. Život. "Život vredi zbog gomile sitnih iskustava. Ono što se zbilo, ono što sam iz toga zapamtio i izvukao. Ali samo ako sam nešto od sebe uložio. Da bih nešto sačuvao, moram uložiti i moram ići na najveću cenu."
Kratki dnevnički zapisi iz beogradske zime 1993-94. Zapažanja svakodnevnice. Devojčice ispod kišobrana vraćaju se iz škole. Vrapci. Psi lutalice. "I ubi se ta devojka od lepote. Polomila se, kako se to kaže. Ona oseća šta predstavlja, oseća baš to, nadula je usne i izbacila dupe kroz tesne pantalone, oseća da predstavlja lepotu."
Ponekad i nešto neobičniji, a opet svakodnevni događaji: "U 17:45 jedna žena pretrčava ulicu, preko Terazija, i na nju naleće automobil. Stojim na stanici, i videh kako se žena odbila od automobila i kako se srušila na ulicu. To se ne viđa tako često, iako se dešava svaki dan."
Ovo je vreme sankcije i ogromne inflacije, oseća se manjak volje... "Najveći deo ovog grada je klonuo. Ljudi su posrnuli. Izgleda da se nikad nije ovoliko zevalo." Ali na kraju ne ostaje osećaj beznađa, život je to, a Valjarević ga opisuje tako smireno i nepretenciozno. Primećuje svašta i to opisuje kroz rečenice koje bi mogle da prođu i kao poezija. Eh, kad bih znao da primećujem kao on.
Tu je i 40 gostujućih ljudi, koji su ispričali svoje priče ili delove svojih života, kao i šest specijalnih gostiju, na primer Albahari i Cane: "Rokenrol je vitalitet života. Ali nije u pitanju rokenrol, nego iskaz. U osnovi, to je pravo za sebe, da kažeš: ljudi, to sam ja, uzmi ili ostavi. Život je veoma skupa stvar. Budi pošten prema sebi."...more
Zamalek se na početku čita kao lična hronika dvoje ljudi, koji su se doselili u Kairo i živeli tamo između 1941. i 1992. Naš pripovedač iz prvog lica Zamalek se na početku čita kao lična hronika dvoje ljudi, koji su se doselili u Kairo i živeli tamo između 1941. i 1992. Naš pripovedač iz prvog lica je Arna, a kratka poglavlja te dovedu do poznatog "3 strane? Hajde onda još samo jedno" efekta.
Na kraju se treba naterati da staneš: "Mora se spavati, nastaviću sutra, inšalah."
Detalje o načinu života u Kairu napisao je neko ko je dobro proučio materiju. da je knjiga nastala na osnovu nekoliko dužih putovanja u Kairo i priča koje je tamo slušao. Ipak, Zamalek polako od putopisa prelazi u roman, i tada je kismet, predodređenost u našim životima, ono što se provlači kao glavna tema. Nema tu spektakularnih obrta, spasavanja života ili civilizacije - ali ima uzbuđenja mini-trilera, barem oko Arne i njenih bližnjih.
Stanković je odličan pisac i njegov Estoril je jedan od naših boljih novijih romana. Zamalek nije na tom nivou - ako se ja nešto pitam, teško će išta prići priči o drugom svetskom ratu, u kojoj se pojavljuju Duško Popov, Miloš Crnjanski i Antoan Sent Egziperi. Nema Zamalek nešto zbog čega će postati toliko nezaboravan, ali ima mnogo toga u čemu vredi uživati. Moj pogled na Kairo i Ramazan je sad dosta drugačiji nego što je bio do pre 10 dana....more
Ne sviđa mi se ova prepiska. Uz nekoliko svetlih izleta na temu literature i istorije, mislim da su ovo problemi:
1. 85% tema je političke sadržine, a Ne sviđa mi se ova prepiska. Uz nekoliko svetlih izleta na temu literature i istorije, mislim da su ovo problemi:
1. 85% tema je političke sadržine, a meni dovoljno politike u 10 minuta koliko listam N1. Ne samo to, nego ni pljuvačina političkog establišmenta nije preterano originalna. Mnogo su zanimljivije Dražine kolumne i Kesićeve emisije.
2. Gunđanje i kuknjava o ljudima koji ih okružuju. Razumem ja pesimizam, koji jedan i drugi hvale (skoro da se slažem), ali ovde se gunđanje pretvara u nipodaštavanje dva naroda i nas pojedinaca kao jedinki. Basara udara po Srbima iz sve snage, Jergović mu svesrdno pomaže, pa uz to doda još ponešto o Hrvatima.
3. Knjiga je napisana prebrzo. Prepiska je trajala mesec i po dana, po dva pisma dnevno (29.4.2015 čak četiri pisma). Jedan dan, lično su se sreli u Beogradu, a nakon toga je Jergović seo i pisao "Zaboravio sam da ti kažem" pismo. Teme zvuče usiljeno, a možda su i baš tih 45 dana bili posebno mrzovoljni?
4. Imao sam previsoka očekivanja. Znao sam da ću teško dobiti nov Ovde i tamo (Kuci-Oster), ali pretpostavljam da ću prepisku dva pisca uvek upoređivati s tim. Ta pisma su daleko bolja, možda ne (samo) zbog toga što su njih dvojica bolji pisci, već su i pisana natenane. Zvuče spontano. Tamo su prolazile nedelje i meseci dok se jedan nije javio drugom, pa su i teme šarene. I mnogo manje je politike.
Pretpostavljam da su ovi naši dobili rok od izdavača da popune tih 250+ strana. Idem dalje, na pisma Nabokov - Vilson (31 godina!)...more
Ovo ljubavno pismo Beogradu, ali pre svega Dorćolu, počinje šetalačkim esejima pored Bajlonove pijace, Gundulićevim vencom, Skenderbegovom i DobračinoOvo ljubavno pismo Beogradu, ali pre svega Dorćolu, počinje šetalačkim esejima pored Bajlonove pijace, Gundulićevim vencom, Skenderbegovom i Dobračinom. Taj uvodni deo je odličan i podseća me zašto se slažem sa autorkom - u Beogradu treba živeti na Dorćolu, nema drugog mesta. Na žalost, strast koja izbija sa prvih 40-ak strana, kasnije se gubi, kao i nit koja bi povezala ove često smetene kolumne. ...more
Pročitavši Paunovićev Istorija, fikcija, mit: Esej o anglo-americkoj knjizevnosti pre par meseci, prelomio sam da treba pročitati više od Barnsa, NaboPročitavši Paunovićev Istorija, fikcija, mit: Esej o anglo-americkoj knjizevnosti pre par meseci, prelomio sam da treba pročitati više od Barnsa, Nabokova, Voneguta i DeLila. Ta zbirka svakako jeste za svakog ko voli da čita, ali je ipak sastavljena od kraćih eseja koji manje više liče na biografije pisaca i nabrajanje njihovih dela.
Ovo je bolje. Eseji o engleskoj, američkoj i pomalo o srpskoj književnosti dvadesetog veka, u kojima analizira dela i njihove pravce, daje stručno i lično mišljenje, istovremeno ti pomažu proširiti razmišljanje za vreme čitanja, i to ne samo čitajući dela koja se ovde seciraju. Ovo jeste akademsko razmišljanje, ali sa dovoljno strasti da ne postane suvo - njegovi eseji o lošim prevodima su na trenutke potpuno masakriranje, ali istovremeno i analiza zbog koje ću se plašiti svaki sledeći put kad počnem da čitam bilo šta u prevodu. Ponekad čitam, jasno mi je da sa tekstom nešto ne valja, ali ne mogu da kažem šta. Da li je krivica prevoda ili je ipak pisac bio pomalo čudan? Kao da to nije dovoljan problem, što kaže Paunović, čak i kad je prevod tehnički solidan, često gubi duh i stil autora. Kako to primetiti? I kako se odbraniti od toga? Pretpostavljam da nikako, trebalo bi da postoji nekakva 'policija za prevode' koja bi nam govorila šta čitati prevedeno, a šta u originalu. Paunovićev blog, možda?
Osim tog lamenta nad prevodima, najviše prostora zauzimaju Džojs, Nabokov, DeLilo i Fokner, a tu su i Oster, Crnjanski, Tišma, Dikens, Šekspir i drugi.
Pita me supruga šta bi mogla da čita kako bi više uživala u knjigama, cenila nijanse pročitanog. Kažem joj da nisam dovoljno stručan na tu temu, ali od onog što sam pročitao, svakako Nabokovljeva predavanja (objavljena u obliku eseja) i ovih 30-ak Paunovićevih eseja. ...more
"Ne videti nikoga nikad više; to je jedini pravi opis smrti."
Albaharijeva rana knjiga priča - ako sam dobro shvatio moje izdanje, neke od ovih pripove"Ne videti nikoga nikad više; to je jedini pravi opis smrti."
Albaharijeva rana knjiga priča - ako sam dobro shvatio moje izdanje, neke od ovih pripovedaka je napisao baš mlad, sa dvadeset i nešto godina. U prvom i najvećem delu knjige, koji je pisan iz prvog lica, pripovedač je mlad Zemunac, pisac, a tu su i isti prateći likovi - njegova porodica i porodični prijatelj Ruben Rubenović.
Sad, da li je narator pisac, piščev alter-ego, ili nema nikakve veze sa piscem? Znate kako je to, večita pitanja nas čitalaca... a i Albaharija izgleda.
"... Kako može majka da grli i miluje oca kada otac stoji i razgovara s vama (s piscem, prim. pisca)? Neko, kažete, neko u ovoj priči laže. Ali to znači da i vi priznajete postojanje priče, vi još više zamršujete pitanje stvarnosti, sve nas dovodite u još veću nedoumicu. Pitanje, stoga, ne glasi: šta je stvarnost? već: da li postoji stvarnost? Ko je ovde pisac, ko čitalac, ko junaci priče? S kakvim pravom može bilo ko od nas da tvrdi da je uloga koja mu je do sada bila dodeljivana upravo njegova? Čitalac je pisac; pisac je glavni junak; junaci su čitaoci, pisci i nedužni posmatrači. Previše ima pitanja u ovom odeljku, premalo odgovora: niko nije zadovoljan."
Zemun i Dunav su teme. Rano detinjstvo proveo sam u Zemunu, a razgovori poput ovog podsetili su me na mog starog, rođenog Zemunca.
"U kom gradu? upita otac. U Beogradu. Ovo je Zemun, reče otac. Periferija, reče majka. Kako? Upita Ruben Rubenović. Periferija, ponovi majka. Šta je onda Novi Beograd? reče Daniel. Otac se zagleda u njega. U kom smislu? Ako je Zemun, sa tolikom istorijom iza sebe, periferija - kao što mama kaže, šta je onda Novi Beograd, taj grad strave i užasa?"
Odnosi unutar porodice su stalna tema, ali i jevrejski identitet tih ljudi. Stalno imaš osećaj da žive život autsajdera u širem društvu. Koliko vera utiče na pripovedača? Rekao bih, poprilično. I naravno, smrt je tu, pored ovakvog naziva zbirke glupo bi bilo da je nema. Međutim, starenje i fizičko propadanje, na priči njegovih (piščevih? pripovedačevih?) roditelja je i češće.
Nije ovo nešto što mi je promenilo život, a i neke pripovetke nisam razumeo, malo su mi čudne, zvučalo je doduše kao da nije ni potrebno da ih shvatiš. Svejedno, sve zajedno, jako simpatično. ...more
Eseji sa putovanja sredinom prošlog veka, ali skoro pa poezija u fragmentima. Dopunjena ilustracijama autora. Doziva me da putujem, ali ne samo u IstaEseji sa putovanja sredinom prošlog veka, ali skoro pa poezija u fragmentima. Dopunjena ilustracijama autora. Doziva me da putujem, ali ne samo u Istanbul kao nakon Grad zvani Armagedon, već kolima, pa prvo u Jedrene, a onda i u Bursu.
"Stare turske hanove po drumovima zamenile su automobilske stanice na autostradama. Romantičnih drumskih razbojnika, koji su nekada napadali usamljene putnike i karavane, više nema. Zamenile su ih međunarodne kompanije koje napadaju čitave narode. Hajdučija se polako sa carskih džada preselila u međunarodnu politiku."
"Mislio sam da su piramide veličanstvene i same kao uklete i skamenjene galije smrti u peščanim talasima, žutim i suvim. Nisam očekivao da ću u podnožju piramida tako neposredno i blizu videti toliko falaške bede. Gledajući ih sa dosadom, nisam se setio nijedne knjige, nijednog faraona, nijedne dosetke Napoleonove. Možda lutajući svetom i ostanemo verni mnogim zabludama koje je rodilo naše srce, ali se svakog dana i s tugom rastajemo od jedne po jedne slike koju je stvarala naša mašta."
P.S. Evo i kratkog . Interesantnoo dobrom u ljudima, književnosti i o - rakiji....more
15. vek, inkvizicija i doba izgona Jevreja. Jedan od njih, nalazi se pred spaljivanjem, ali umesto toga nudi mu se prilika da ode preko mora, na hodoč15. vek, inkvizicija i doba izgona Jevreja. Jedan od njih, nalazi se pred spaljivanjem, ali umesto toga nudi mu se prilika da ode preko mora, na hodočašće upoznavanja Boga i Božanskog.
Nisam siguran šta bi trebalo da predstavlja potpuna zbrka onoga što sledi. Pretpostavljam da većinu stvari nisam razumeo kako treba. Ukoliko su priče alegorije za nešto, nisam ih shvatio. Duhovi, anđeli, demoni, egzorcizam, borba dobra i zla, pomahnitale zveri, bolesti i ozdravljenja, putovanja kroz vreme ili zamrzavanje vremena, Kabala,... ali, na kraju, knjiga o otkrivanju smisla života i izvora zla. Kako upokojiti vampira je primer kako pomešati filozofiju, fantaziju i duhovnost na odličan način. Ovo je primer kako to uraditi loše.
Razumem da se na ovo gleda kao na moderni klasik naše književnosti, pa je verovatno ipak problem u čitaocu. ...more
Roman u fragmentima, ispričan interesantno, naizmenično kroz poglavlja u prvom, drugom i trećem licu, govori o boli nakon smrti supruge. To su uspomenRoman u fragmentima, ispričan interesantno, naizmenično kroz poglavlja u prvom, drugom i trećem licu, govori o boli nakon smrti supruge. To su uspomene na njihov život, na njeno umiranje, na njegovo detinjstvo i očevu smrt, uspomene na ono što je rekao A., i - užas - ono što je trebalo da joj kaže, a nije.
Patnja je stvarna i direktno se pretače sa papira, mada autor na nekoliko mesta zapomaže što nije dovoljno dobar pisac da opiše svoju A. i osećanja koja ga slamaju. "Boli, ali ne boli više onako kako bi trebalo. Kako bismo želeli da nas boli."
Ali bol se vraća, stalno. "Pokušavaš da udahneš vazduh, a da ne boli. Čekaš da sećanje prestane da te prži. Čekaš da sećanje prestane da vrti užareni nož u tvom srcu. Tvoja A. je umrla i nikakva rečenica, nikakav plač, nikakva jadikovka, nikakvo naricanje, nikakvo proklinjanje, nikakvo preklinjanje, ništa, ništa, ništa, ništa ne može da ti je vrati niti da ti ublaži bol zbog toga."
Život koji je ostao, ide dalje, živi se. Ali to više nije život - to je imitacija života.
Sabo je stao je ponekad kao poezija napisana u prozi. Potpuno autentična i iskrena. ...more
Loading...
