ŷ������

„Fo�� je jedna od meni najdražih Kucijevih knjiga, i najdražih knjiga uopšte. Čitalac koji se po prvi put sreće sa delom velikog maga, može u njoj pronaći iscrtanu mapu, ili šifrarnik za prepoznavanje velikog broja tema kojima će se ovaj autor baviti u svem svom stvaralaštvu. Ono što je tu meni najvažnije, i gde se Kuci kao pisac/mislilac i ja kao čitalac/zbunjenik/nepomirenik-sa-nepoznanicama najviše dodirujemo jeste problem bezglasnosti, odnosno važnosti glasa koji neko nema (recimo, bezglasne životinje), ili mu je nasilno oduzet (na rasnoj ili rodnoj osnovi), ili se pravimo da ne postoji glas koji bi se možda mogao razumeti. Kuci dolazi iz južnoafričkog podneblja što nužno nameće propitivanje odnosa između crnaca i belaca. On je belac, no njegova propitavanja ne daju jednostavne i očekivane odgovore (što ga beskrajno uzdiže u mojim očima), jer jednostavni odgovori na komplikovana pitanja uvek znače rezove, bolne i diskriminišuće. Ono što je njegova možda osnovna „misija�� (iako sam sigurna da on sam ne bi pristao da mu se prišiva postojanje neke misije) upravo je davanje glasa svim subjektima određenih odnosa, ili slikanje situacija u kojima bezglasna bića ostaju zarobljena i zaboravljena, unižena, silovana, kremirana, zlostavljana, nasilno obezjezičena, ili se ono što imaju da kažu izvrće iz raznih razloga tako što se u komunikaciju umeša određeni posrednik.
Knjiga „Fo�� (neobičnog imena, no �� rastumačićemo ga tokom pažljivog čitanja) kao osnovu uzima poznatu radnju: brodolom, no ovoga puta ne samo brodolom muškarca, Krusoa, već i žene (naknadno pristigle saputnice, koja je tu možda samo da pravi dodatnu zbrku, ili ipak zato što je potrebno i njoj podariti glas). Pošto već od prvog pasusa primećujemo navodnike, jasno je da narator ove priče nekome (ne čitaocu, već nekom posredniku) priča ili ispisuje svoju pustolovinu. Narator(ka) je Suzan Barton, junakinja jednog drugog Defoovog romana, koja se Kucijevom majstorijom povezuje sa mnogo poznatijom Robinsonovom pustolovinom. Ona je bila na brodu nakon neuspele potrage za ćerkom u Brazilu, odakle se otisnula sa sumnjivom posadom i završila, posle pobune, u čamcu sa svojim mrtvim ljubavnikom �� kapetanom broda. Odustavši od veslanja, kliznula je u more i plivajući, potpomognuta talasima, stigla do ostrva.
Ono što opisuje kao život na ostrvu razlikuje se u velikoj meri od opisa koji nam je dao Defo. Svi smo voleli Robinsona �� ali, je li ta avantura verodostojna? To je jedno od pitanja koje Kuci nenametljivo postavlja, a može biti ključno za razumevanje ove knjige. Suzan Barton zatiče mrzovoljnog starca koji ne piše dnevnik, koji provodi vreme praveći terase pogodne da se jednog dana na njima zaseje neko seme, samo što semena nema a pitanje je i da li će ikad iko sa semenom doći na njegovo ostrvo. Ipak, njegov trud možda nije ništa besmisleniji od bilo koje druge ljudske aktivnosti (pogotovo ako se svaki ljudski život shvati kao ostrvo, što bi obezvredilo sva naša nastojanja, a još više ako se svaki život shvati kao mogućnost da se ostrva povežu i da se nekom nešto ostavi i nakon smrti). Sa njim je i Petko, njegov sluga, poslušni crnac koji ne govori, jer mu je, avaj, odsečen jezik. (Suzan nikad ne saznaje ko je to učinio, trgovci robljem ili...?) Robinson odbija bilo kakvu mogućnost da osavremeni išta dok živi na ostrvu, tako da oštro odgovara na sva pitanja junakinje (ona ovde može biti shvaćena čak i kao neka vrsta Eve, pa bi i njena nagovaranja da preduzmu nešto mogla biti svojevrsna želja da se ubere plod sa drveta saznanja). Naravno, Robinson, kao muškarac i belac �� gospodar je i tog ostrva i njegovih stanovnika: crnca i žene.
On, ipak, nije zdrav, i tokom jednog od nastupa njegove bolesti �� iznenada dolazi spasilački brod. Robinson umire na putu ka Engleskoj, dok žena i crnac ostaju prepušteni sebi. Sebi i još nekom: piscu.
Suzan Barton pokušava da ispriča (i proda!) svoju pustolovinu izvesnom Fou (to je, možda Danijel De Fo, pisan namerno tako da ovo Fo bude odvojeno, i da nas podseća na pitanje „Friend or foe?��). Njemu se čini da tu pustolovinu treba malo nafilovati. Čini mu se da njena istina nije toliko važna (kao istina priče, istina teksta, umetnička istina �� ili možda samo kao zanimljivost koja se može bolje prodati?). U tom rascepu nastaju najvažnije diskusije koje Kuci pokreće ovim nevelikim romanom. U delovima teksta koje Suzan Barton nevešto ispisuje trudeći se da ih nekako prosledi piscu nalazi se njen stvarni život (da li?) ili bar ono što ona smatra istinom svog života. Je li pisac prijatelj ili neprijatelj ako njenu priču koristi kao objekat da bi izmislio neku drugu? Ko je tu stvaran, a ko nestvaran? Ne samo da ono što je njoj važno pretvara u manje važnu epizodu jedne šire priče o kojoj ona ne želi da govori, već joj pridružuje lažnu ćerku i njenu dadilju (stvarajući tako konfuziju iz koje nam postaje nejasno ko je živ a ko lik u priči, nisu li sve te žene samo figurice u njegovoj igri). Za sve to vreme, Petko je uz njih kao izvestan teret (ili su ONI NJEMU teret), bez jezika, nalazeći svoje načine da izrazi određene emocije, ili da se igra, da sprovodi svoje rituale, i da pokazuje da je ne samo ljudsko biće, nego da ono što on ima da kaže čeka da bude rečeno, makar ispod površine, među olupinama, među mrtvim robovima i morskim travama, zajedno sa krakenom �� svojevsnim „pupkom sveta�� koji negde u dubini jednako plaši, posmatra i guta sve čemu dođe vreme da bude progutano. Petkova priča biće ispričana, možda kao bujica, možda kao udarac krakenovog kraka. Možda je način da pisac prestane da bude neprijatelj upravo u tome �� da što poštenije traga za glasom onih kojima je (nasilno ili ne) glas oduzet ili falsifikovan. Pisac je i sam neko ko pisanjem pokušava da podari sebi glas (koji možda nije našao kroz neki drugačiji kanal, kroz uobičajenu govornu komunikaciju), sa željom da bude istinit ili bar dovoljno čujan. I o tome govore neke sporadično razbacane rečenice u raznim Kucijevim romanima, u kojima glavni junaci često lutaju nekim svojim bespućima kao da je svima njima odsečen jezik. Na kraju krajeva, ko se od nas nije bar nekad osećao kao da mu je jezik iščupan? Jezik možda nije srce, a bog možda nije stvorio prvo reč, nego nešto što se ne mora izgovoriti da bi bilo čujno. Možda se istina i važnost bića može na drugi način iskazati �� ali onda je ono što je svima nama potrebno: neko čulo koje će biti sposobno da čuje sve varijante iskazivanja kojima se služi sve što je živo. Recimo da je to sasvim dovoljno da iskaže šta bi mogla biti (čak i neosvešćena i nepriznata) misija jednog pisca kakav je ovaj veliki čarobnjak. Velika preporuka za čitanje �� pogotovo publici koja razume i podržava potrebu da literatura osim zanimljivosti, pustolovine i romantike progovori i nemuštim glasovima nasilno ućutkanih i gurnutih pod plašt nevidljivosti.