ŷ������

Bunjuel je u saradnji sa Žan-Klod Karijerom napisao ovu knjigu koju, ako se ne varam započinje primedbom da je on star isto koliko i vek u kojem živi.
Ako želite da znate šta je jednog umetnika nadahnjivalo, šta je voleo da radi, šta nije voleo da radi. Koje je knjige čitao, koje je filmove voleo, koje pisce i slikare nije mogao da podnese i uopšte ako želite da pročitate knjigu u kojoj autor ima jasno izraženo mišljenje umetnika o stvarima koje zanimaju sve ljude koji vole njegovo delo, onda je to ova knjiga.

Knjiga prikazuje Bunjuela u jednom 100% mačo elementu i Bunjuel od tog svog mačoizma ni ne beži.
Priče o ludim stvarima koje je radio kao dete, o mladosti provedenoj u nadrealističkom pokretu i odlasku u Pariz, gde je u tom momentu poznavao delo Dostojevskog bolje nego Žid, ali gde je takođe otkrio De Sada zbog čega je smatrao da je u najmlađim danima u školi bio prevaren jer mu je poturan na čitanje Dostojevski umesto nečeg za njega tako snažnog kao što je bilo De Sadovo pisanje. Tu je Bunjuel koji odbija dalju saradnju sa Dalijem iako je Dali molio kasnije da snime drugi deo "Zlatnog doba". Bunjuel koji piše o Daliju kao mekušcu i iznosi dosta intimnih i po Dalija posramljujućih detalja u knjizi. GOvori o tome kako je jednom od besa želeo da udavi Galu i to bi i uspeo da ga Dali plačući i moleći na kraju jedva nije odvratio od toga. Tu je Bunjuel koji bi voleo da 23 sata dnevno sanja a da jedan preostali sat na osnovu toga može da snima filmove. Bunjuel Španac, Bunjuel Francuz, Bunjuel Meksikanac, a zaprava Bunjuel Nadrealista, koji prezire nacionalni ponos.
Bunjuel koji je uvek više voleo da on bude nesrećno zaljubljen, nego da je neka žena nesrećno zaljubljena u njega. Bunjuel koji se bavi hipnozom čime ostvaruje strašni, trajni uticaj na jednu devojku. Bunjuel koji od svih pisaca na svetu najviše mrzi Borhesa, iako priznaje da je Borhes veliki pisac, ali dodaje da ima puno velikih pisaca i da ne može da podnese Borhesovu opsednutost Nobelovom nagradom, a i da mora da ga mrzi u skladu sa izrekom prema kojoj "gluvi ljudi mrze slepe" ako se dobro sećam. Bunjuela koji je svoju gluvoću iskoristio da se pravi gluv na setovima i ne sluša ništa primedbe glumačkih zvezda.

To su samo neke od stvari o kojima piše i to izuzetno zanimljivo Lusi Bunjuel između ostalog autor i Diskretnog šarma buržoazije - filma u kojem nekoliko ljudi pokušava da ruča, ali to ne uspevaju iz različitih čudnih razloga - za koji je dobio Oskar 1972. godine, zbog čega u knjizi imamo i sliku njega i njegove ekipe kao i Kopole i njegove ekipe kako sede i starinski poziraju kao dobitnici oskara za domaći i strani film za tu 1972. godinu, jednu od retkih godina kada se Filmskoj akademiji nije mogao zameriti izbor - Kum 2 i Diskretni šarm - pa gde ima jača berba?

Preporuka svim filmofilima, režiserofilima, biografofilima i tako dalje i tako dalje...