ŷ������

U autopoetičkom iskazu iz pisma Ingemanu (1843) Andersen spočetka progovara o oslobađanju sopstvenog prosedea od svetonazora i obrazaca narodnih bajki - jer je, kako sam bez zazora objašnjava, ranije izdavao stare bajke, prerađujući ih na svoj način- da bi u iskazu koji se na ovaj spomenuti naslanja očitovao stvaralački credo. Sada, naime, crpeći slobodnije iz vlastite imaginativnosti, hvata ideju za odrasle a priča je deci.

Iako je prvopomenuto u flaneriji kroz sižee transparentno - treba samo pratiti trajektoriju od "Kresiva", "Divljih labudova", "Svinjara" ili pak "Palčice" do, primerice, "Male sirene" - to ipak ne znači da i njegove ranije bajkovit(ij)e proze približnije usmenim kalupima umnogome ne baštine nešto od ingenioznosti poznijeg Ansersena. Jasni su već tu: 1)izuzetan smisao da se čudesno pospe realističkim, ponekad i izrazito zabavnim, bizarnim, odnosno apsurdno-humornim detaljem: kralj potpećuje svoju obuću/vojnik se ne može suzdržati da ne poljubi princezu, jer ga to jedino i čini pravim vojnikom/do pása pomagača koji na svadbenoj proslavi groteskno kolutaju preuveličanim očima; 2) efektno (iz busije dijegeze) ozračivanje bilo satirično-ironičnim bilo refleksivnim komentarom - zašto kvariti iznenađenjca!; 3)odstupanje od (upisanog) maskulinizma kolektivnih gatki, budući da je fabulativni prostor ustupljen delatnim junačicama - ne Palčić, nego Palčica!; 4)neizbrisivim hororičnim sekvencama - žanrovski gledano, prema Munitiću, horor upravo i proizlazi iz bajke - ne bi li nabrala koprivu, heroina "Divljih labudova" će svaki put morati proći kroz stravično grobljansko uprizorenje, dok je Palčicino buđenje iz ušuškanog sna u primoravajuću udadbu za žabu krastaču i obećani život u rečnom mulju, egzistencijalno grozomorno, sa istovetnom silinom prilikom svakog narednog čitanja... U najkraćem: i kod ranijeg Andersena odavno smo u zabranu autorske bajke, čiji je ovaj - ne držite me baš strogo za reč, mada za mene jeste, iako nije! - rodonačelnik.

U naslanjajućem iskazu - vratimo se pismu Ingemanu -  Andersen ne samo da eksplicira vlastitu intencioznost, nego ujedno pruža ekstrakt onoga čime bi se mogao obuhvatiti Klasik književnosti (za decu): istovremena prijemčivost i izazovnost narativa svestima na različitim razinama. I plitka i duboka voda istodobno, ovisno o verziranosti i dohvatima plivača! Neporecivo je, razume se, da Andersen jeste u jatu onih koji "uranjaju" dva plivača jednim udarcem. Zato bi se najrađe i dalo zbrisati ono u zagradi dopisano pored Klasika, jer je sobom protivrečno!

A sve drugo - i to da su, recimo, "Slavuj" i "Ružno pače" vrhunske alegorije o lepom, umetnosti i umetniku!, ili to da je Andersen varirajući lajtmotiv labuda, uvek nov i uvek svež!, ili i to da je "Princeza na zrnu graška" komprimovana komedija karaktera dobrano problematizovane konačnice, jer to, veli se na kraju, ne mož' biti bajka!; a možda i to da je "Carevo novo odelo" oduvek aktuelna društvena parabola, dubinski promišljaj odnosa (dečije) istine, laži (odraslih) i pristanka da se laže i kada se zna istina!, eventualno i to da su mi reči nedelje pućpurikanje i zapučak!; sasvim sigurno i to kako se u (tobožnje) storije za decu znalački utkivaju smrtonosnice ("Saputnik", "Mala Sirena", "Ole Lukòje", "Slavuj"), auh!; kao i to sadržano u svim onim nazovi-nenazovi neprimerenostima i skarednostima (Zlatni wtf! ide "Malom i Velikom Klausu" zato što i dalje ne mogu da se opasuljim nad crnom komikom u sceni s mrtvim babama!); svakako baš to i to (sic!) u "Ružinom Vilovnjaku", "Rodama" "Susedima",...; onda i to koje povezuje "Snežnu Kraljicu" sa Isidorom Sekulić i Crnjanskim; zatim i to kao madlena na deku i baku u "Olovnom Vojniku" i "Devojčici sa šibicama"!; sledi i to koje vaskrsava imperfekat!, potom i to i to i to...; naposletku i to koje se H. K. A. zapravo vrlo malo tiče, a više svih onih njemu sučeljenih, kičoliko-diznijevskih pojednostavljivanja, sumanutih kasapljenja i  zašećerenih "hepiendiranjā" koji se svi odreda kose sa onim geslom o "ideji za odrasle a priči za decu" (naširoko se može, a ni vreme ni mesto!) - mu dođe kao plivanje umesto nekog drugog, a to se ne računa. Priručimo se za(to) labudovima!

Fusnota prva: Kako postoji silesija izdanja, Andersenove "Bajke i priče" čitao sam u Nolitovom izdanju iz 1992, edicija "Moja knjiga", u izboru, prevodu i predgovoru Petra Vujačića. Doduše, neke od narativa dosipao sam sa strane, prema osobitom nahođenju, odnosno, rekao bi Brodolomi, prema ćudima čitalačkog erosa. Inače, postoji i šestoknjižje sabranih proza, H.K.A. ih je otprilike napisao 160. Trebalo bi i za tim posegnuti ponekad, po sistemu: jedna dnevno. Možda nedostaje mise en abyme, ali je novelističkih osobenosti koliko vam duša ište.

Fusnota druga: Pozitivistu u meni raduje intrigantna reljefnost bajkopričaševog životopisa. Valjalo bi i nad time probdeti - eto, i Crnjanski se njegove biografije dotiče, ako me već pamćenje ne zavitlava, u "Hiperborejcima" - stoga i prilažem jedan biografski "Šta?!". Na putovanju po Nemačkoj Andersena je razočarao Jakob Grim, jer ovaj brajkan za Andersena nikad ne čuše, priupitavši, štaviše, kakvu to prozu ubogi Danac piše! Ooo, sudija, sudija!