ŷ������

Handke kakvog volim... i Handke kakvog zasigurno voli Jelinek... umišljam da je Elfride Peter, baš bi ovakav roman o ženi i za ženu, još i "levoruku", neafilijativnu, bezmalo stostruko izglobljenu, napisala... A Handke kô Handke: minimafiličan, sterilan i uzdržan, gotovo bezličan kroz promatranje i pripovedanje, propusan za motivacijske zjapove i komunikacijske trombove, frigidan u usputnom humoru... dok... dok narativ ne prsne u burleksno-apsurdnoj, agregiranoj završnici dostojnoj Joneska - jer, "Žena" se očituje i kao dramska mimikrija - da bi se, ironijski, ponovno smirio u dezinfikovanoj deskripciji. Uz "Golmana" i "Užas praznine" savršeno "triangulira", iščekujući kvadratiranje.