ŷ������

Ала Ал Асвани један је од, кажу интернет извори, најпознатијих живих египатских писаца, награђиван, уз то још и политички ангажован, сви састојци за могућу добру причу.

The Yacoubian Building му је једно од најпознатијих дела. Зграда из наслова елегантна је вишеспратница у срцу Каира, изграђена према узору на најлепше зграде париских булевара, која је својевремено служила за живот економске, културне и политичке елите, да би са протоком времена и стицајем друштвених околности (права) елита пропала и/или нашла нека друга места за живот.

Зграда ће тако, веома згодно, постати сликом целокупног египатског друштва. Ту је градска сиротиња која живи на крову, у бившим металним сандуцима који су служили као остава, затим разни мешетари, контроверзни бизнисмени, исламисти, хришћани, подводачи, па чак и један неприкривени хомосексуалац (признајем, имао сам предрасуде да се тако нешто може наћи у неком арапском роману). Кроз интеракције становника зграде видимо како функционише египатско друштво �� видимо непотизам, корупцију, превару, лажни морал (сличности са овдашњим поднебљем омогућавају да се лако саживимо са свим тим проблемима). Асвани пише занимљиво, прави узбудљиве заплете, па је роман занимљив и са тог „догађајног�� аспекта, рекло би се прави page-turner.

Е сад, оно што ми је засметало јесте како су креирани женски ликови. Практично су све девојке/жене једнодимензионално приказане, као срачунате да својим „атрибутима�� прокрче себи пут у бољу будућност. Чак и када су силоване и искоришћаване оне то трпе, а понекад у таквим односима и пожудно уживају (?!). У једном строго патријархалном друштву, трпљење му и дође као нешто „нормално��, али ово друго ми је било сасвим неочекивано, а и нисам сигуран да тако нешто постоји. Старије жене које више не спадају у категорију „пожељних�� су такође покварене и срачунате. Очигледно, писцу не иде са разумевањем женских ликова.

Но, и поред тога, занимљив приказ модерног египатског друштва (почетак деведесетих је у питању) и вредно читања.

П.С. На овог писца наишао сам (бесциљно) лутајући по интернету истражујући арапску књижевност. А кад смо већ код тога, наишао сам на један диван часопис из Велике Британије који је у целини посвећен арапској савременој књижевности �� зове се Banipal Magazine. Права посластица за ширење видика и излажење из европоцентричног начина виђења света и културе.