ŷ������

Svakako ovo neću celo pročitati jer a) ne želim i b) ne treba, nije lepo prema čoveku.

Na doživljaj ovih dnevnika presudno je uticalo to što volim filmove Tarkovskog ali prema njemu nemam taj idolopoklonički odnos koji zbog nečega naši filmofili često neguju. Od početka nisam imala neku idealnu predstavu o njemu a onda sam svejedno počela da nailazim na neke zapise nad kojima nisam znala da li bih se pre smejala ili plakala. Tipa "Eh, da živim na Zapadu. Snimao bih film godišnje i bio bih milioner!" Bilo kome upoznatom s realnošću snimanja filma na Zapadu (kao što se koju godinu kasnije i sam Tarkovski uverio) jasno je da to nema veze sa životom.
A Tarkovski se inače baš mnogo mučio i cela ova knjiga je jedno veliko neprekidno grčenje oko para (sa tabelicama o tome koliko je od koga pozajmio, tragične neke svote od vrlo malih do ozbiljnih), oko užasa svakodnevice u SSSR-u, očajničko batrganje da se ode iz zemlje i potom izvede i porodica, neopisane muke sa snimanjem filmova, sa saradnicima, sa ljudima, sa ženama... e ne, sa ženama slabo. Imam snažan i možda neopravdan utisak (đavola neopravdan) da je umetnikova udovica strogo prosejala ove dnevnike.
Ono što je ostalo manje je nalik tekstovima koje je Tarkovski pisao za javnost i o filmskoj umetnosti, a više hejt naš svagdanji i davanje oduška kroz dnevnik. Kumulativno, to ostavlja neprijatan i sve neprijatniji utisak kako čitanje odmiče. Glumci su glupi, "nikad nisam upoznao pametnog glumca", saradnici su na početku saradnje divni i talentovani a na kraju sitničavi, račundžije, podli, pokvareni (jedno veliko tugy za brata Strugackog koga je tako nagrdio samo zato što je pitao kad će dva honorara koja im duguje). Solženjicin se nije lepo izrazio o Rubljovu, udrimo po Solženjicinu. Antonioni je veliki reditelj >>>> Antonioni je hladan i bezdušan čovek. Do trenutka kad sam digla ruke od čitanja samo je Tonino Gvera ostao svetla i neokaljana ličnost, ali malo me je bila uhvatila frka da će se i u njega razočarati.

I sve u svemu. Ovo je jedna velika (od nekih sedam stotina strana) potvrda da idoli imaju glinene noge. Prelepo je što po komentarima na GR vidim da ga je mnogo ljudi Martirologijum doživelo sasvim iskreno i nekritički (i bez najmanjeg potpitanja koliki ego treba imati pa tako nazvati DNEVNIK) i povremeno im zavidim na tome. Lično ću radije po ne znam koji put odgledati Ogledalo koje je jedna vanvremenski čista i uzvišena lepota i stvarno se nadam da ću što pre da pozaboravljam ove zapise.