ŷ������

Planinarenje - moj prvi uspon jer u paklu je ekipa - uz čistilišni breg Danteu kao metafizičkom putniku omogućava da se rastereti neposredno doživljenog i da sa sebe u vertikalnom vinuću ispere breme smrtnih grehova. U ontološkom kompozicionom ceremonijalu, svaka etapa obeležena je brisanjem po jednog od grehovnih žigova utisnutih na pesnikovo čelo ne bi li se naposletku zacaklio sprât suzama i kojim "kubikom" Letine tekućine...

Purgatorijum je u izvesnom smislu simetrično izokrenuta predstava i reljef pakla, pa se tako određeni motivi i analogoni prepoznaju u svom (različitom) ponavljanju od anđeoskog prevoznika duša (Angelos trans namesto Haron tursa), Petrovih dveri namesto beznadnih vratnica pakla, Lete namesto Aheronta, tipologije zveradi do motiva senke koju živ stvor za sobom ostavlja... Grešnici, mada je bolje iznađena reč pokajnici, i ovde se muče, ali je patnja svojevoljna i presudno obeležena nadom kao budućnosnim boljitkom, koji s katabazom izostaje. Pati se bez pretnji, sa čvrstim pouzdanjem u nebesku planimetriju. Okretanja unazad nema (još jedan značajan ikonografski element). Duše su pročitane licem u lice.* Udeo slobodne volje i vlastita preduzimljivost vosak su za svetlost. Stoga umesto krika, uzdaha, jecanja, plača i srditih povika nastupa miloglasno pojanje (korelativ proiznikao iz mise), a gustinu paklenih slika smenjuju prozračnije, apstraktnije, smirenije i pastoralnije predstave (locus amoenus), oslobođene ovozemaljskog koje je povesno, političko i mračnije. I dok su grešnici okupirani zemaljskim događajima jer je to ono iznad njih (Pakao), pokajnike interesuje ono nebesko u šta dogledaju (Č�����پ�����š�ٱ�). I Danteov pogled uperen je naviše, ka sazvežđima i zvezdama, naročito jer se noću kroz čistilište ne putuje, a kulminacija je ponajpre u Onoj koja će skinuti veo i nama, uprkos tome, ostati nesaznana...

*U vezi sa ovim, štioci bi mogli svratiti pažnju na pravoslavno-jeretički koncept mitarstva kao nečega što bi bilo najpribližnije ideji čistilišta.