ŷ������

“Dželat mi prilazi i kaže: "Spustite glavu na panj i raširite ruke kad budete spremni, gospo."
Poslušno spuštam ruke na panj i nespretno kleknem na travu. Osećam njen miris pod kolenima. Osećam bol u leđima i čujem krik galebova i nečiji plač. A onda odjednom, baš kad se spremim da spustim čelo na hrapavu površinu panja i raširim ruke da dam znak krvniku da može da udari, odjednom me preplavljuje talas radosti i žudnje za životom, i kažem: "Ne."
Prekasno je, dželat je već zamahnuo sekirom iznad glave, vež je spušta, ali ja kažem: "Ne" i ustajem, pridržavajući se za panj da se osovim na noge.
Osetim strahovit udarac na potiljku, ali gotovo nikakav bol. Silina udarca obara me na zemlju i ja ponavljam "Ne", i odjednom me obuzima buntovnički zanos. Ne pristajem na volju ludaka Henrija Tjudora, ne spuštam krotko glavu na panj i nikada to neću uraditi. Boriću se za svoj život i vičem "Ne!", pokušavajući da ustanem i "Ne", kad osetim novi udarac, "Ne" dok pužem po travi, a krv mi lipti iz rane na vratu i glavi i zaslepljuje me, ali ne guši moju radost u borbi za život iako mi on izmiče, i svedočenju, do poslednje g časa, o zlu koje Henri Tjudor nanosi meni i mojima. "Ne!", vičem. "Ne! Ne! Ne”
― Philippa Gregory, The King's Curse