ŷ������

Odavno nisam čitala nešto ovako kvalitetno i lepo napisano.

Saramago je odabrao najnevidljiviju moguću profesiju za svog junaka: on je, naime, korektor i ceo život je proveo ispravljajući greške u tuđim knjigama i... to je sve, ništa drugo nije radio. Ništa žena, deca, kućni ljubimci. Ali roman započinje u trenutku kad korektor, iznerviran osrednjošću istorijske knjige koju pregleda i povremenim materijalnim greškama koje nalazi (ali ne sme da ih ispravlja), jednu potvrdnu rečenicu pretvori u odričnu. Nikad jadnije pobune nije bilo, ali kako to već biva, uhvate ga, dobro ga izgrde, i postave mu novu šeficu čiji je posao od sada da nadgleda korektore.
Međutim, nova urednica je zapravo oduševljena njegovim blesavim potezom i predloži mu da napiše celu knjigu koja bi počela od te rečenice: da su krstaši rešili da NE pomognu u opsadi Lisabona.

I to je to. Ali kako Saramago od te gotovo socrealističke anegdote (nek digne ruku ko se seća scene s lektorkama u filmu Ogledalo) ispreda roman, to treba stati pa gledati. U svojim tradicionalno bezobalnim rečenicama, on uz finu ironiju i mnogo nežnosti ismejava svoje junake, književnost kojoj su posvećeni, istoriju sa kojom se rvu, ismejava i versku mržnju i samu religiju, ali istovremeno lagano vuče zaplet u smeru retko jednostavne i ljupke ljubavne priče.
A način na koji razvija roman-u-romanu je domišljat i ekspeditivan - posle prvog većeg segmenta nam sam pripovedač skreće pažnju na to da jedan pisac-početnik nikad ne bi mogao da ispiše ovoliko pa još sređenog teksta za samo dan i po i da ovo treba da posmatramo više kao aproksimaciju romana u nastajanju tako da se time praktično obezbeđuje od mehaničkog uklapanja dva različita narativa (i ostavlja sebi prostor da zajedljivo komentariše opšta mesta istorijskog romana). Umesto toga imamo istinski uspešno pretapanje dve ravni pripovedanja koje ni u jednom trenutku ne ode u jeftine paralele.

Jedina mana ovog izdanja jeste prevod, i to kažem uz veliku ogradu da portugalski ne znam i ne poznajem original pa se moj sud a priori ne računa, i još veću, da dobro znam pod kakvim pritiskom i kakvim uslovima prevodioci danas kod nas rade. Iako bih rekla da se prevoditeljka potrudila koliko god je mogla (na početku navodi i saradnike koji su je savetovali) i da su pojedina rešenja uspela, malo-malo pa tekst negde isklizne, rečenica se pokarabasi, pojavi se moreuz u Lisabonu (?) ili tako štogod i onda sve vreme čitam pitajući se šta sam još propustila. I to je šteta jer je ovo zaista dobra knjiga i po meni ide odmah uz Godinu smrti Rikarda Reiša po kvalitetu.