ŷ������

Sećam se uzbuđenja koje je pre mnogo godina u meni izazvala prva knjiga Judit Herman, "Letnjikovac, kasnije": bile su to suzdržane i svedene priče o mladim i blaziranim ljudima bez korena i bez fiksnog identiteta, koji idu naokolo, bleje, rade nekakve šklj priručne poslove, održavaju površne ili nikakve međuljudske veze, porodične za njih takoreći nikad nisu ni postojale. Dok su tuđi junaci tih godina tražili neku osnovu i uporište makar u muzici koji su slušali ili odabranom tipu droge ili svojoj želji da odu na Havaje, kod likova Judit Herman sve može ali i ne mora, i emocije, i veze, i Amerika (krajnje stilizovana Amerika kakvu zamišlja neko ko je dvadeset puta gledao Pariz, Teksas i onda uzeo da skuplja pare za avionsku kartu). I to je vrlo određena vrsta neodređenosti i apsolutne slobode od vezanosti bilo koje vrste.
Ali to je takođe najčešće faza koja se posle nekoliko godina prevaziđe: postoji neki rok posle kog je vrlo teško i dalje održavati takvu kul blaziranost, a pre svega ž������ da čovek bude blaziran i da se ne vezuje ni za koga i ni za šta. Ali ni druga ni treća knjiga Judit Herman koju sam čitala odnosno počinjala da čitam nekako nisu pokazivale ž������ da se pomaknu iz tog mladalačkog kruga tema i likova. Da, junakinje su starile zajedno s autorkom, ali su zadržale sve svoje ekscentrične ravnodušnosti, svoju blagu izmeštenost iz sveta i onu blagu pogubljenost kao od vrtoglavice ili početne faze disociranja.
I tako je i sa ovim romanom: iako je junakinja već solidno sredovečna, mala priča kojom otvara tekst mogla bi bez ikakvih problema da se nađe u "Letnjikovcu, kasnije", a da se ne primeti nikakav stilski pomak. I u njoj neko ne zna šta će od sebe, bleji na balkonu, previše puši i pravi gluposti kakve ljudi prave kad je leto i kad im je preterano dosadno. Ni kasnije se taj osećaj neće u potpunosti izgubiti: ona živi od šklj usputnog posla a odnosi koje gaji s drugima su neubedljivi, možda čak ne toliko za čitaoce koliko za same likove koje često prosto... mrzi da se akaju s drugima.

A ne radi se o tome da roman ne valja ili da se autorka ne trudi. Judit Herman piše sjajno suvoparno i strogo, najjednostavniji pokreti i postupci za vreme čitanja stalno nagoveštavaju neko duplo dno, likovi i motivi se kroz različite segmente teksta dozivaju i reflektuju jedni druge. Pa ipak na kraju previše toga bude već viđeno i prežvakano, previše toga ostane nerazrešeno, a naznake tradicionalnog zapleta se čitaocu nude umornim beznadežnim gestom, u stilu "dobro, evo vam jedan poluraspad braka, jedna nova ničim motivisana veza a možda i dve, evo malo priče o kraju antropocena, jedno dva ili tri narativa o grozomornim patološkim detinjstvima, evo OVAJ simbol i OVAJ simbol i sad stvarno dosta vam je, ne mogu još sve to da povezujem u celinu jer se vama hoće". Nemam pojma, možda je do toga što njoj zaista više leže pripovetke, ali možda je i do naših različitih iskustava sredovečnosti, ili čak do toga što se distanciranost kao bazična odlika teksta u nekom trenutku ipak premetne u dosadu.