ŷ������

Nema u "Mimesisu" onog odviše diskurzivnog obnaživanja u predgovoru, jer predgovora, uostalom, nema. Problem se zato jasno očitava u podnaslovu - "Prikazivanje stvarnosti u zapadnoevropskoj knjizevnosti" - koji u neku ruku predstavlja sabijeni predgovor. Auerbah je, reklo bi se, u saglasju sa onim Hristićevim stavom prema kome teorijski tekst treba da bude zavodljiv u postupnom razotkrivanju, poput dobre proze. Možda me zato ona druga teorijska literatura glavnicom odbija, jer se tamo sve što je bilo važno dokazati, iznosi unapred [Prosti, Bahtine, u "Stvaralaštvu Fransoa Rablea...", ti si to uradio!], tako da je preostalo još samo da se minuciozno razlaže. Ili razglaba.

U začetku svakog (narednog) poglavlja, Auerbah nudi insert narativa koji će potom zajedno promatrati s čitaocem. To povlači interpretativno udruživanje (Joj, šta li ćemo pronaći na malom uzorku!) ili samostalno interpretativno ogledanje (Ček, ček da probam nešto da uvidim i sam, pre nego što prepustim caru carevo!), to jest ako se nestrpljivost uspe suzbiti. Proučavani isečak podrazumeva lekovitu konkretnost, na petoparcu. Stoga, iako je svrsishodno poznavati čitavo delo o kome je reč - tek smo tu čašćavani - nije postidno ni što (u)poznajemo samo datu komadešku. Izlišno je govoriti o tome da onde gde nema primera, sve može otklizati dođavola, u praznoslovlje. Teorija kopa rupu u koju će sama da se uruši.

Svest o celini (knjige i književnosti) iskrsava u hodu, tokom ispisivanja. Čitalac, recimo, s ushićenjem pamti skokove u protospektivne analogije ili, s druge strane, ne otpočne li redom, rado će istupati ka retrospektivnim uputnicama. Ako li se u knjigu ulazi tumbe ili fragmentarno, dobijaju se podsetnice/smernice, pa se "Mimesis" neumitno konstituiše. Na ovaj ili onaj način, sinhronijski i(li) dijahronijski, zaokružuje se total.

Auerbahov komparativni talenat, onaj od najizvrsnije sorte kakav nikada ne beži od vrednovanja - in your face Studijama kulture - vidljiv je svuda: unutar aktuelnog poglavlja, u linearnom doticaju poglavljâ, u udaljenim poglavljima. [Primer? Hint: Koji postupak povezuje Petronija i Prusta! Zašto Dante a ne Bokačo?] Primamljivi izazov "Mimesisa"jeste to što saputništvo traje sa sveukupnošću onoga što se ovde, pomalo neprecizno - zna to Auerbah naravno, kao što zna i šta sve izostavlja ili simplifikuje*, pa se stoga i izvinjava** - naziva zapadnoevropskom književnošću: u lancu od "Odiseje" i "Starog Zaveta", do Prusta, Džojsa i Virdžinije Vulf.

Ukoliko se knjiga čita sukcesivno - svesrdno preporučujem! - lepota i težina su u otkrivajućem totalitetu, u (samo)razumljivosti i samoosvešćivanju procesa. Sledeći auerbahovski akt priznanja, beskrajno mi je krivo što sam "Mimesis", poput svakog prosečnog studenta knjizevnosti, saznavao samo u parcijalu. Znate već ono: "Odisejev ožiljak", "Farinata", "Fra Alberto", "Svet u Pantagruelovim ustima", "U kući De La Mol", "Začarana Dulsineja"... U vezi s ovom poslednjom: podsticajan je Erih čak i onda kada promaši, mada, naknadno upoznat s idejom-vodiljom, uviđam ispravnost tog promašaja. Jer "Mimesis" se, ponad svega, vrhuni u nespoznatim očiglednostima. Čim se truizam ovaploti, on to namah prestaje da bude, postavši otkriće - recimo: šta za književnost praktično znači prelazak s latinskog (crkvenog) na narodni jezik - kao što se i pronicljivost teorijskog nauma, vrhuni u svojoj jednostavnosti: Kada, kako i zašto ono nisko, svakidašnje i obično postaje mogućno prikazati bez ismejavanja, s (tragičkom) ozbiljnošću?

U svakom slučaju, čitava ova tiradna slavopojka mogla se etiketirati:
Književno-teorijska Biblija.

*Citat koji doživljam pritajeno autoironično-referentnim:"Pisanje istorije je toliko teško da je većina istoričara prisiljena da čini ustupke tehnici legende." a legenda, reći će se, ne trpi trenje i sve ono što joj se protivstavlja.

**Auerbah isečke analizira uglavnom na njihovom izvornom jeziku. Umalo nisam pao sa stolice u trenutku kada se Auerbah uz izvinjenje ograđuje od toga što ne secira dela ruske književnosti, budući da ne barata ruskim i da to onda ne bi bilo pošteno, a sve nakon što je pedantno lingvo-stilistički analizirao segmente na latinskom, italijanskom, francuskom, španskom, engleskom, delimice i starogrčkom, i napokon nemačkom. A šta tek reći o osobenom kontekstu u kome "Mimesis" nastaje: Istanbul, tokom II sv. rata, kada mu kao izbeglici većina neophodne literature nije bila dostupna. Puna jedra humanizma!