ŷ������

“„Так�� обично бива. Оне које желимо да видимо не долазе у часовима кад на њих мислимо и кад их највише очекујемо, а појављују се у неком тренутку кад смо мислима најдаље од њих. И нашој радости због поновног виђења треба тада времена да се дигне са дна, где је потиснута, и појави на површини...”
― Ivo Andrić, Prokleta avlija

“Нисам више могао да издржим. Изишао сам. Напољу се спустила магла. У даљини је шумило море. Са дрвећа је капало. Гледао сам наоколо. Више нисам био сам. На југу, иза хоризонта, урлао је сад један мотор. Иза магле, бледим путевима, јурила је помоћ. Фарови су сипали светлост, гуме су звиждале, а две руке чврсто држале волан. Два ока су продирала кроз таму, хладно и поуздано - очи мог друга...”
― Erich Maria Remarque

“I am young, I am twenty years old; yet I know nothing of life but despair, death, fear, and fatuous superficiality cast over an abyss of sorrow. I see how peoples are set against one another, and in silence, unknowingly, foolishly, obediently, innocently slay one another.”
― Erich Maria Remarque, All Quiet on the Western Front

“But now, for the first time, I see you are a man like me. I thought of your hand-grenades, of your bayonet, of your rifle; now I see your wife and your face and our fellowship. Forgive me, comrade. We always see it too late. Why do they never tell us that you are poor devils like us, that your mothers are just as anxious as ours, and that we have the same fear of death, and the same dying and the same agony--Forgive me, comrade; how could you be my enemy?”
― Erich Maria Remarque, All Quiet on the Western Front