ŷ������

“A onda sam izašao da prošetam po ulici u kojoj živim. Hm. Sivo je. Presivo.U Beogradu. I u Paraćinu. I ništa, tu smo, svi smo tu: nismo odabrali kao Lindo, nismo ni kao Zlakušani. Čovek se zapita kako se to onda zove, to što mi biramo da živimo: beskrajna hrabrost ili beskrajni ��ܰ첹����č���ܰ�? Čini mi se, Hamlet je poreklom bio iz naših krajeva.”
― Marko Šelić, O ljudima, psima i mišima

“Razumem ja to, da Beograd mora da stigne evropske prestonice. Ali, ne može se nikada vek preskakati godinom. Ne može se pet godina stavljati uz pet vekova. Moraju tu proći decenije. Najmanje možemo vekove određivati spratovima. Žurba je veliki saveznik kajanja. Ne smemo dozvoliti da naši graditelji mrze svoj grad. Baš zato što ide iza drugih gradova, Beograd ne sme da ponavlja njihove greške. Mora se prostor prvo navići na čoveka. Ne može se, tek tako, izaći na ledinu i podići tek tako deo grada. Ako pristanem na haos, haos će zavladati mnome.”
― Milovan Vitezović, Šešir profesora Koste Vujića

“U Beogradu ne postoje dva ista dana, dva ista jutra, dva ista pogleda. Svaki dan je priča za sebe.”
― Jovana Katić

“Koračajte kroz Beograd otvorenog srca, nikad se ne zna koga će vaši otkucaji prepoznati.”
― Jovana Katić

“Beograd je najbolje mesto da se sačeka autobus za Zemun.”
― Momo Kapor

“Dok je kraljica govorila o slici i odijelu, uđe u dvoranu lakaj sa srebrnim poslužavnikom, na kome je bio oveći kristalni suds a onim izvrsnim voćnim kompotom, što ga u Srbiji zovu „slatko��. Na Kraljičinu ponudu, latih se žlice i stadoh da se pomalo zalažem. Kompot je bio slađi od meda, pa se meni, koji baš ne volim slatkarije, teško niz grlo omicao. Bio sam u velikoj neprilici, jer sam smatrao da jedan dio toga moram, iz učtivosti, da pojedem. U neki mah poče da me obliva znoj, jer sam osećao da ću teško moći da i pola toga pojeden, a da se kakogod ne osramotim.

Najedamput se kraljica sva zažari u licu i prsnu u smijeh. Ujedno me učtivo opomenu da, za Boga, ne jedem toliko tog „slatkog��, jer da bi mi to moglo naškoditi. I uze da se žali na dvorskog maršala, što me nije upozorio na običaj (u istini malo čudnovat) da se od tog kompota uzima samo jedna žličica i odmah zaliva vodom.
Ja sam, svakako, u tom trenutku odahnuo; pa iako mi nije bilo do šale, rado sam se i sam nasmijao; ali čim smo se malo smirili, odmah sam Njeno Veličanstvo upozorio da nijesam Francuz, da sam rodom iz Dubrovnika, odnosno iz Cavtata, i da je moj jezik srpski, naime taj isti, kojim se govori u Beogradu (...)

Poslužavnik je, međutim, donio novi kompot. Kraljica, kao da je htjela da me pouči kako se uzima „slatko��, zahvati žličicom i prinese ustima malo kompota, pa onda položi žličicu na drugu stranu poslužavnika. Sad sam tek shvatio kraljičin smijeh, i moj užas postade još veći !”
― Vlaho Bukovac

“Ja sam za vreme rata imao dnevnik koji sam vukao za sobom, kao neku kupusaru. Bio je strašno narastao. Ono što sam bio rešio da štampam na Univerzitetu u Beogradu iznosilo je, čini mi se, najmanje dvanaest štampanih tabaka.

Pošto izdanje "Maske", latinicom, niko nije čitao, ja sam prvo preštampao "Masku" u časopisu "Dan", a posle sam počeo da tražim izdavača za "Dnevnik", koji sam bio nazvao "o Čarnojeviću".

Našao sam izdavača za "Đerleza" Ive Andrića, ali "Dnevnik" je bio isuviše dug.

Međutim, Vinaver je bio bolje sreće.

On je, u jesen 1920, uspeo da zadobije kompanjone knjižare koja se nazivala "Sveslovenska", da izdadu jednu biblioteku modernih. U tu biblioteku trebalo je da uđe, prvo, moja knjiga o Čarnojeviću, Vinaverov "Gromobran", i Rastkov "Perun".

Samo, posle dugih pregovora, knjižara je tražila da nijedno delo ne sme biti duže od 7 tabaka.

Pored toga, ta knjižara, odnekuda, umešala je u to i profesora Univerziteta Vladu Ćorovića, inače mog prijatelja, kao nekog arbitra o moralu. On je tvrdio da u mom "Dnevniku" treba iseći dobar deo kao pornografiju. Sem toga je tvrdio da u toj knjizi ima isuviše pesimizma i da, posle jednog strašnog rata, nama treba sasvim drukčija literatura. Optimistička. Zdrava. Ne dekadentna.

Protiv optužbe da sam "dekadent" ja sam se nekako još borio, ali protiv optužbe da sam pornograf bilo je nemoguće boriti se. Morao sam pristati na tu književnu cenzuru, koju je i jedan profesor Univerziteta podupirao.

Međutim, nije se na tome svršilo.

Oktobra 1920, ja sam se bio rešio da odem iz Beograda i čekao sam na to, sa stanom u jednoj sobi hotela "Pariz", u Beogradu. Sa mnom, u istoj sobi, stanovao je i slikar Petar Dobrović. Petar se, sa mnom zajedno, i u Pariz spremao.

Tu mi je jednog dana saopšteno da u "Dnevnik o Čarnojeviću", ne može ući više od 5 tabaka.

Tih dana ja sam imao mnogo briga, i neprilika, u svom privatnom životu, i bio sam razdražen toliko, da sam spaljivao stara pisma, pa i rukopise, koje u Zagrebu nisam štampao. Pa sam i ono što nije moglo da uđe u Dnevnik spalio.

Dobrović se tome, grohotom, smejao.

Veli, kad dođe u Pariz, i on će svoje stare slike tako.

Petar je autor vinjete na naslovnim stranama biblioteke "Albatros" (po Bodleru). Njegov Albatros tu liči na patku. Možda pravog albatrosa nije bio još video, ili ga se nije sećao.

Vinaver je vršio korekturu "Dnevnika", dok se štampao, pa je pomešao i raspored pojedinih poglavlja.

Ja sam onda već bio u Parizu.”
― Miloš Crnjanski, Lirika Itake i kometari

“Volim, na izvestan način, svoj mali ludi Beograd! U nekom normalnijem gradu mislim da bih skapao od dosade.”
― Momo Kapor

“Ruku na srce, Beograd ne spada među najlepše evropske gradove, ali ni pisac ove knjige ne spada među najlepše muškarce, pa bi bilo prilično neučtivo zahtevati neki lepši grad za sebe. Jedva sam i njega dobio! Ali kako to reći Beogradu u lice, kad je toliko osetlјiv na svoj izgled?”
― Momo Kapor, 011

“Ako je verovati Olginim pričama, moj otac i njegovi prijatelji imali su svoju klupu na Kalemegdanu gde su se sastajali posle ponoći. Leti su se spuštali niz zidove tvrđave. Onda bi plivali do ratnog ostrva i nazad. U jesen su se vozili ukradenim čamcem po magli. Zimi bi odlomili ledenicu s nosa i odlazili da se ogreju u francuskoj čitaonici, "Ruskom caru" ili "Prešernovoj kleti". Odlazili su u "Muzej kinoteke" da tamo plove po dva sata van vremena i prostora. Crno-beli odraz treptao je po licima i gubio se u njihovim otvorenim ustima. Škriputale su drvene stolice od suspregnutog uzbuđenja dok su gledali film, koji je režirao Vermer iz Delfta. U Kinoteci su ih susretali Ajzenštajnov junak sa prostreljenim cvikerom i mutave starlete iz dvadesetih godina, umesto kojih je govorio klavir. Čarli Čaplin je namigivao našminkanim okom sa velikog plakata... Iz Kinoteke du izlazili na ulicu podivljali od njihanja senki. U prvom ulazu do bioskopa ljubili su se Ingrid Bergman i Hemfri Bogart. U drugom ulazu ljubili du se Žerar Filip i Mišel Morgan.

Moj otac i njegovi prijatelji živeli su u suterenima - kao pacovi i rani hrišćani - ili na mansardama - kao anđeli i golubovi. U vreme kad su novinari kritikovani zbog "pesimizma", u katakombama komunističkog Beograda, ovi članovi podzemne akademije čitali su retke knjige kao što je "Tajna istorija Mongola". I sami su pisali svoju fantomsku istoriju. Krivotvorenje, dopisivanje sveta ispunjavalo ih je osećanjem moći. Bezimene slavine i lutke sa đubrišta izlagali su na plavom somotu u svom "muzeju". Njihov muzej bio je sirotište za predmete. Tu je slavina iskopana na đubrištu smatrana jednako lepom kao leptir iz kataloga. Obogaljeni predmeti više nisu bili u sporednoj ulozi na ovom svetu nego u glavnoj. Te stvari su bile ritualno očišćene od bezvrednosti i činom "proglašenja" pridodata im je vrednost. Zbog skupljanja stvari sa đubrišta, retka pera koja bi se snishodila da se pozabave ovom grupom optuživala ih je da su "nekrofili buržoaskog sveta”
― Vladimir Pištalo

“U govoru, ponašanju, odevanju, životu Isidorinom bilo je nečeg monaškog. Ona nije živela u gradu, već u manastiru, i nije čitala i pisala u kabinetu, već u ćeliji. Viđao sam je raspoloženu, ali ne i radosnu, - iz njenih očiju nije nikada nestajala crta zamora, ni s njenog osmeha silazila senka rezignacije. Njenom mirnom izrazu lica, ledenim usnama i hladnom pogledu protivučerio je, s vremena na vreme, samo njezin provokativni glas, koji je umeo biti tako ženstven da se činilo da nije njen.
Nasuprot tolikim našim piscima koji nisu držali mnogo do toga gde žive, Isidora Sekulić je uvek imala prostran i udoban stan. Ona je birala ulicu i kuću u kojoj će stanovati isto onako kao i ljude i žene s kojima će se družiti. Tražeći visinu u mislima i otvorenost u govoru, nije marila ni u dnevnom životu za podrume i budžake. Kad je napustila centar grada, gde je provela godine između dva svetska rata, preselila se na Topčidersko brdo, u zasebnu vilu s baštom. Isidora Sekulić je bila i gospođa, ne samo književnik.
U stanu Isidorinom, koji nije smeo biti manji od tri sobe, počasno mesto su zauzimali klavir i knjige. Odaje za ručanje i spavanje kao da nije bilo, kuhinja kao da nije postojala, - činilo se da onaj koji tu prebiva jedino što radi u životu, to je da čita i piše. Provodeći dane sama, u ćutanju, u mislima, u tišini, Isidora Sekulić je ličila na bogatu ženu koja je izgubila imanje i porodicu i, umna i nesrećna, nije mogla da bude drugo nego pisac.
Kada sam je prvi put sreo, stanovala je u Takovskoj ulici, u kući na čijoj je tablici na zidu bio ispisan broj 3. Dogodilo se to decembra 1918, za mog prvog dolaska u Beograd posle rata, iz tek oslobođenog Novog Sada, u kome sam se našao kao sekretar Presbiroa privremene Narodne uprave i saurednik Srpskog lista. Dotada, ja sam znao Isidoru Sekulić samo po knjigama, po njenim Saputicima i Pismima iz Norveške, i po jednoj njenoj fotografiji, koju je dao umnožiti knjižar S.B.Cvijanović. Kod tadanje omladine malo koji pisac je izazivao toliko interesovanje kao ona. Srećan zbog slučaja da je poznam, penjao sam se uz stepenice njenog stana s radoznalošću i uzbuđenjem.
Bilo je veče kad je moj prijatelj koji me je k njoj vodio zastao na pragu i zakucao. Vrata je otvorila još mlada žena, koja je ličila na englesku profesorku likom i odelom. Tanka, bleda, bojažljiva, začešljane kose nad visokim čelom i krupnih očiju, tiho je govorila, polako išla, neveselo se osmehivala. Isidora! To ne može biti niko drugi nego ona. Tako sam je i zamišljao.
Nismo je zatekli samu. Kod nje je bio u poseti jedan naš pesnik, koji je ustao kad smo ušli. Markantne glave, prosede kose i crnih očiju, imao je na sebi uniformu sanitetskog majora. Domaćica nam ga je predstavila. U očekivanju da upoznam jednog pisca, upoznao sam dva.
Napolju je padala kiša, u sobi je bilo hladno. Razgovor se vodio o tek završenim ratovima, o sudbini poznanika i čuvenih imena,, da ubrzo pređe na nove pisce, koji su se javljali pred rat i za rata. S vremena na vreme, s velikom voljom bih zaćutao, slušajući šta Isidora Sekulić i njen gost u uniformi govore o engleskim piscima, o kojima ja nisam ništa znao. I ne jednom sam priznao sebi da se prijatno osećam što sam u društvu i što govorim na ravnoj nozi sa takva dva pisca.
Trebalo se već i rastajati, a napolju je još uvek padala kiša. Isidora je pesniku, koji je daleko stanovao, predlagala da ostane kod nje u gostima i stavljala mu na raspolaganje jednu sobu. On joj se zahvalio na susretljivosti, moj prijatelj i ja smo se zahvalili na prijemu, i pošli smo na razne strane. Rastali smo se u tako vedrom, u tako bezbrižnom raspoloženju, s takvim osmehom na usnama i takvim sjajem u očima kao da će nam u životu uvek biti jednako dobro i kao da ćemo se sutra sastati opet.”
― Milan Kašanin

“Rosandića su pratili kroz život ne samo mnoga osobena vajarska dela, nego i jedna neobična žena, koja mu nije manje pomogla da se oslobodi muka i očajanja. Splićanin, on je nju zvao šjora-Mare, ali ona nije bila rodom sa Primorja, već iz Srema. Kao i toliki pripadnici darovite kuće Bogdanovića, ona je rano iz svoje varošice pod Fruškom gorom pošla u svet i, zanesena umetnošću, zadržala se u Beču, gde se srela sa Tomom i za njega udala. Nije se nikada od njega odvajala, ni u kući, ni na ulici, ni na putu, već i stoga što je on bio uzet i teško se kretao. Niti se ona mogla zamisliti bez njega, niti on bez nje.

I izgledom su odgovarali jedno drugom, iako su bili vrlo različni. Visok, koštunjav, snažnih ruku i ogromnih prstiju, Toma Rosandić je, s kratkom bradom a bez brkova, više nego na Beograđanina ličio na holandskog ribara. Kod kuće u džemperu i sandalama, neposlušne kose i nemirnih usana, na ulici se pojavljivao s velikim šeširom nad očima i velikom mašnom na prsima, odupirući se o štap koji je gromko odjekivao njegovim udarcem. Sav skoncentrisan na hod, klateći se zagledan preda se, naglo bi se zaustavio kad bi se sreo sa poznanikom i, dignuvši glavu, viknuo, kao da je onaj preko puta: “Dobr dan!�� Gospođa Mara, i ona visoka, ali krupna, puna i laganih pokreta, uvek u širokoj i do zemlje dugoj haljini, koju je sama krojila i šila, i kakvu u Beogradu niko nije nosio, imala je izgled rimske matrone ili splitske vlastelinke. Ona se tako i držala, tako se s poznanicima i s poslugom zapovednički i ponašala. Da nije nju imao, onemoćali i bolećivi Rosandić bi se u životu teško snašao.

I stan im je bio drukčiji no u drugog sveta. Kada su se, posle prvog svetskog rata, njih dvoje nastanili u Beogradu, dobili su u Gospodar-Jevremovoj ulici zasebnu kuću, - od pre neku godinu pretvorenu u muzej za pozorišnu umetnost, - i oni su u toj oronuloj, oniskoj građevini orijentalnog tipa začas dali i iznutra originalan i egzotičan vid. Od ulaza, pa kroz sve sobe, posetilac je, kao kroz red začutalih ukočenih stvorova, prolazio između figura u kamenu i drvetu i reljefa u bronzi, da bi ga u dnu, kao u svečanoj dvorani, u skulptorovu ateljeu sačekali domaćini, on sa pozdravnim usklicima, a ona sa osmehom.”
― Milan Kašanin, Susreti i pisma

“Koliko zbog njegove umetnosti toliko zbog njene umešnosti, Rosandići su za kratko vreme stekli more prijatelja. Moje prisustvo u njihovu krugu primećivalo se postepeno, po meri moga učešća u umetničkom životu u Beogradu, od osnivanja i širenja Muzeja savremene umetnosti, organizovanja izložaba kod kuće i u inostranstvu i otkupa slika i skulptura, do pisanja umetničkih kritika i do članstva u žiriju na konkursima umetničkih dela. Rosandići su tad već stanovali na Senjaku, gde su podigli kuću, po planu koji je izradio sam domaćin, - voleo je da mu se kaže kako je to što je sagradio rimska villa rustica. Retki su u njih bili dani bez posetilaca, i domaćica je neki put morala svojom odlučnošću, pa i lukavstvom, braniti od njih domaćina, kako bi mogao u ateljeu raditi na miru. Posećivali su ih i ljudi od vlasti i ljudi od novca, koji su otkupljivali ili naručivali skulpture, i stranci u sunarodnici, kaogod i prijatelji, koji su donosili lepe želje i laskave reči. Jedan naš ministar prosvete je, pri prvoj i poslednjoj poseti majstoru u njegovoj radionici, upitao ga da li on svoje lutke - ministar je nazivao Tomine figure lutkama - mora uvek sam da kleše, i mislio je da to mora biti teško. Od umetnika im je najčešće i najbrže dolazila Zora Petrović, koja je smehom i radosnim glasom razvedravala sve prisutne čim bi se pojavla; od književnika je umela navratiti na sedeljku Isidora Sekulić, na čiju pojavu bi svi okupljeni postali ozbiljni. Godinama je Rosandiću najviše dolazio na razgovor Milo Milunović, koji je živeo neko vreme u njegovu susedstvu, i njih dvojica su svagda s velikim žarom i slaganjem raspravljali o umetnosti, da se na kraju zavade i Milo izađe iz Tomine kuće još brže nego što je u nju ušao. Nikad nisam bio siguran da li njih dvojica govore ili ne govore i, kad bih ušao u predsoblje, upitao bih gospođu Maru da li mogu pred Tomom pominjati Mila. “Kako ne!�� čudila se ona šta je pitam. “Još juče su je izmirili��.”
― Milan Kašanin, Susreti i pisma

“S proleća i leti, pred veče, Rosandići su, po običaju koji su poneli iz Beča, u određene dane i kad im je vreme dopuštalo da se sa Senjaka spuste u varoš, dolazili u kafanu, da se vide sa prijateljima. Nekoliko godina to je bila kafana “Kod Ruskgog cara��, na uglu Knez- Mihailove ulice i Obilićevog venca. U isti moment kod njih dvoje, dolazio je i Dragiša Brašovan, projektant paviljona svih jugoslovenskih izložaba u inostranstvu koji je tih godina gradio najviše kuća u Beogradu, da svoju najlepšu građevinu podigne u Novom Sadu, - Bansku palatu -, a retko bi izostao iz njihovog društva i Miloš Vušković, slikar koji se pročuo kao karikaturist “Ošišanog ježa��; s vremena na vreme, u prolazu, na povratku kući, ja sam im se s velikom voljom pridruživao. Ne zna se ko je bio eksplozivniji, Rosandić ili Brašovan, i ko se više ljutio, da li Brašovan što se neznalicama daje da zidaju kuće, ili Rosandić, što se diletantima daje da prave biste i podižu spomenike. Gospođa Mara ih je stišavala, sa strahom se obazirući na ljude za susednim stolovima, da među njima nema nekog na koga su se okomila njih dvojica. Miloš Vuković, za sve vreme njihove raspre, ćutao je i pušio, kao da sedi sam.

Viđao sam se sa Rosandićima, povremeno, i na ručku i večeri kod njih ili kod mene. Gospođa Mara je bila savršena domaćica, koja je volela ribu u ulju i salate, i odlično ih spremala. Toma Rosandić je voleo vino i razumevao se u njemu, ali ga nije smeo piti; i voleo je pevati, i pevao je iz sveg glasa, ali nije umeo. Kad bih se, zamoren, izdvojio i, povučen u sebe, slušao šta govore i gledao šta rade, činilo mi se da nisam u nečijoj kući, već u pozorištu, - da njih dvoje ne žive, nego glume, i da to čine radi toga da olakšaju i ulepšaju život sebi i drugom.

Ličeći spolja na morskog vuka, Rosandić je bio čovek u koga je čvrstinu volje s velikom brzinom smenjivala klonulost i, ne manje iznenada, srditost se preobražavala u blagost. Kad bi, zaćutavši, spustio glavu i začas se usamio zagledan preda se, njegovo izborano koščato lice dobijalo je neizrecivo patnički izraz, ličilo na lice njegovog Hrista kojega je, razapet i sam, s toliko volje vajao. Ne jednom sam zapazio, družeći se s njim, kako se mora mnogo čega lišavati, i najprostijeg i najobičnijeg, - govora, hoda, uzbuđenja, pića. Koliko god se savlađivao, nije uvek mogao da prikrije šta želi i žali i, pokretima, očima, usnama, odavao se da ga neko sprečava u nečem što je njemu drago. Kad bi mu žena branila da po drugi put uzme čašu, znao je viknuti, sav nesrećan : “Pusti me da živem��!”
― Milan Kašanin, Susreti i pisma

“Svako ko bi bar na trenutak bacio pogled na tu magičnu pistu ka zvezdama morao bi osetiti da ga taj prizor u isto vreme očarava svojom lepotom, ali i uznemirava svojom snagom kojom iskrada misli i osećanja iz najmračnijih dubina posmatračeve duše. Kao tajne prvih poljubaca iz senki Tašmajdanskog parka, odnosi ih na svom talasu, ostavljajući ih tamo negde gore, možda u poverenje zvezdama, a možda i na tezge Cvetkove pijace, da se razvlače kao jeftina roba u bescenje.”
― Aleksandar Đuričić Ash, Surf na crvenom talasu

“We had watched the Sacramento Kings, my favorite NBA team, playing the Indiana Pacers. The Pacers had won but it was still fun, especially since we had tickets for the third row. I couldn't believe my eyes when I saw Vlade Divac and Predrag Stojakovic, two Serbs playing in the Kings, waving at me and saying hello. They recognized the jersey of Divac's former team from Belgrade that I had been wearing.”
― Savo Heleta, Not My Turn to Die: Memoirs of a Broken Childhood in Bosnia

“Од свитања виши од ветрова бржи
у врачарском храму Сава службу држи
диже чашу вина од небеског грожђа
помену Милоша Лазара и Ђорђа”
― Manojle Gavrilović, Словенска роса