ŷ������

“Rosandića su pratili kroz život ne samo mnoga osobena vajarska dela, nego i jedna neobična žena, koja mu nije manje pomogla da se oslobodi muka i očajanja. Splićanin, on je nju zvao šjora-Mare, ali ona nije bila rodom sa Primorja, već iz Srema. Kao i toliki pripadnici darovite kuće Bogdanovića, ona je rano iz svoje varošice pod Fruškom gorom pošla u svet i, zanesena umetnošću, zadržala se u Beču, gde se srela sa Tomom i za njega udala. Nije se nikada od njega odvajala, ni u kući, ni na ulici, ni na putu, već i stoga što je on bio uzet i teško se kretao. Niti se ona mogla zamisliti bez njega, niti on bez nje.

I izgledom su odgovarali jedno drugom, iako su bili vrlo različni. Visok, koštunjav, snažnih ruku i ogromnih prstiju, Toma Rosandić je, s kratkom bradom a bez brkova, više nego na Beograđanina ličio na holandskog ribara. Kod kuće u džemperu i sandalama, neposlušne kose i nemirnih usana, na ulici se pojavljivao s velikim šeširom nad očima i velikom mašnom na prsima, odupirući se o štap koji je gromko odjekivao njegovim udarcem. Sav skoncentrisan na hod, klateći se zagledan preda se, naglo bi se zaustavio kad bi se sreo sa poznanikom i, dignuvši glavu, viknuo, kao da je onaj preko puta: “Dobr dan!�� Gospođa Mara, i ona visoka, ali krupna, puna i laganih pokreta, uvek u širokoj i do zemlje dugoj haljini, koju je sama krojila i šila, i kakvu u Beogradu niko nije nosio, imala je izgled rimske matrone ili splitske vlastelinke. Ona se tako i držala, tako se s poznanicima i s poslugom zapovednički i ponašala. Da nije nju imao, onemoćali i bolećivi Rosandić bi se u životu teško snašao.

I stan im je bio drukčiji no u drugog sveta. Kada su se, posle prvog svetskog rata, njih dvoje nastanili u Beogradu, dobili su u Gospodar-Jevremovoj ulici zasebnu kuću, - od pre neku godinu pretvorenu u muzej za pozorišnu umetnost, - i oni su u toj oronuloj, oniskoj građevini orijentalnog tipa začas dali i iznutra originalan i egzotičan vid. Od ulaza, pa kroz sve sobe, posetilac je, kao kroz red začutalih ukočenih stvorova, prolazio između figura u kamenu i drvetu i reljefa u bronzi, da bi ga u dnu, kao u svečanoj dvorani, u skulptorovu ateljeu sačekali domaćini, on sa pozdravnim usklicima, a ona sa osmehom.”
― Milan Kašanin, Susreti i pisma

“Koliko zbog njegove umetnosti toliko zbog njene umešnosti, Rosandići su za kratko vreme stekli more prijatelja. Moje prisustvo u njihovu krugu primećivalo se postepeno, po meri moga učešća u umetničkom životu u Beogradu, od osnivanja i širenja Muzeja savremene umetnosti, organizovanja izložaba kod kuće i u inostranstvu i otkupa slika i skulptura, do pisanja umetničkih kritika i do članstva u žiriju na konkursima umetničkih dela. Rosandići su tad već stanovali na Senjaku, gde su podigli kuću, po planu koji je izradio sam domaćin, - voleo je da mu se kaže kako je to što je sagradio rimska villa rustica. Retki su u njih bili dani bez posetilaca, i domaćica je neki put morala svojom odlučnošću, pa i lukavstvom, braniti od njih domaćina, kako bi mogao u ateljeu raditi na miru. Posećivali su ih i ljudi od vlasti i ljudi od novca, koji su otkupljivali ili naručivali skulpture, i stranci u sunarodnici, kaogod i prijatelji, koji su donosili lepe želje i laskave reči. Jedan naš ministar prosvete je, pri prvoj i poslednjoj poseti majstoru u njegovoj radionici, upitao ga da li on svoje lutke - ministar je nazivao Tomine figure lutkama - mora uvek sam da kleše, i mislio je da to mora biti teško. Od umetnika im je najčešće i najbrže dolazila Zora Petrović, koja je smehom i radosnim glasom razvedravala sve prisutne čim bi se pojavla; od književnika je umela navratiti na sedeljku Isidora Sekulić, na čiju pojavu bi svi okupljeni postali ozbiljni. Godinama je Rosandiću najviše dolazio na razgovor Milo Milunović, koji je živeo neko vreme u njegovu susedstvu, i njih dvojica su svagda s velikim žarom i slaganjem raspravljali o umetnosti, da se na kraju zavade i Milo izađe iz Tomine kuće još brže nego što je u nju ušao. Nikad nisam bio siguran da li njih dvojica govore ili ne govore i, kad bih ušao u predsoblje, upitao bih gospođu Maru da li mogu pred Tomom pominjati Mila. “Kako ne!�� čudila se ona šta je pitam. “Još juče su je izmirili��.”
― Milan Kašanin, Susreti i pisma

“S proleća i leti, pred veče, Rosandići su, po običaju koji su poneli iz Beča, u određene dane i kad im je vreme dopuštalo da se sa Senjaka spuste u varoš, dolazili u kafanu, da se vide sa prijateljima. Nekoliko godina to je bila kafana “Kod Ruskgog cara��, na uglu Knez- Mihailove ulice i Obilićevog venca. U isti moment kod njih dvoje, dolazio je i Dragiša Brašovan, projektant paviljona svih jugoslovenskih izložaba u inostranstvu koji je tih godina gradio najviše kuća u Beogradu, da svoju najlepšu građevinu podigne u Novom Sadu, - Bansku palatu -, a retko bi izostao iz njihovog društva i Miloš Vušković, slikar koji se pročuo kao karikaturist “Ošišanog ježa��; s vremena na vreme, u prolazu, na povratku kući, ja sam im se s velikom voljom pridruživao. Ne zna se ko je bio eksplozivniji, Rosandić ili Brašovan, i ko se više ljutio, da li Brašovan što se neznalicama daje da zidaju kuće, ili Rosandić, što se diletantima daje da prave biste i podižu spomenike. Gospođa Mara ih je stišavala, sa strahom se obazirući na ljude za susednim stolovima, da među njima nema nekog na koga su se okomila njih dvojica. Miloš Vuković, za sve vreme njihove raspre, ćutao je i pušio, kao da sedi sam.

Viđao sam se sa Rosandićima, povremeno, i na ručku i večeri kod njih ili kod mene. Gospođa Mara je bila savršena domaćica, koja je volela ribu u ulju i salate, i odlično ih spremala. Toma Rosandić je voleo vino i razumevao se u njemu, ali ga nije smeo piti; i voleo je pevati, i pevao je iz sveg glasa, ali nije umeo. Kad bih se, zamoren, izdvojio i, povučen u sebe, slušao šta govore i gledao šta rade, činilo mi se da nisam u nečijoj kući, već u pozorištu, - da njih dvoje ne žive, nego glume, i da to čine radi toga da olakšaju i ulepšaju život sebi i drugom.

Ličeći spolja na morskog vuka, Rosandić je bio čovek u koga je čvrstinu volje s velikom brzinom smenjivala klonulost i, ne manje iznenada, srditost se preobražavala u blagost. Kad bi, zaćutavši, spustio glavu i začas se usamio zagledan preda se, njegovo izborano koščato lice dobijalo je neizrecivo patnički izraz, ličilo na lice njegovog Hrista kojega je, razapet i sam, s toliko volje vajao. Ne jednom sam zapazio, družeći se s njim, kako se mora mnogo čega lišavati, i najprostijeg i najobičnijeg, - govora, hoda, uzbuđenja, pića. Koliko god se savlađivao, nije uvek mogao da prikrije šta želi i žali i, pokretima, očima, usnama, odavao se da ga neko sprečava u nečem što je njemu drago. Kad bi mu žena branila da po drugi put uzme čašu, znao je viknuti, sav nesrećan : “Pusti me da živem��!”
― Milan Kašanin, Susreti i pisma