ŷ������

“Fudbal je tipična istorijska igra; on, kao i istorija, nema smisla: proturiti loptu preko gol linije nije nikakav smisao. Ali jedini način da čovek danas bude tužan ili srećan jeste da tuguje kad gol primi, a da se raduje ako gol da, radujući se i tugujući naizmenično, s nepreglednom masom bezimenih navijača, što je znatno olakšanje u svemu. Dotle se doguralo s tugom i žalošću. No, to je domen sociologije koja me uopšte ne zanima. Sličnost fudbala i istorije je drugačije prirode: pobediti po svaku cenu, pobediti bez obzira na žrtve, bez obzira na fair play. Fair play je šarmantna zabluda markiza de Kubertena, koju su mangupi iskoristili i unovčili. Igrao sam fudbal, mogu se zakleti, nema tu nikakvog fair playa. Sve sama prevara do prevare. Kada pređeš protivničkog halfa, tribine su na nogama i kliču ti, ali učinio si to uz pomoć jednog od smrtnih grehova: half je mislio da ćeš na levu stranu i Sotona likuje u oblacima nad stadionom.

Juriš napred ivicom autlinije i jedina misao u glavi ti je: prevariti, prevariti, dati gol. Jednom, tada sam već bio okačio kopačke o klin i tek ponekad sparingovao svom prijatelju Bobi, zamislih humaniju verziju fudbala u kojoj bi se do protivničkog gola stizalo zahvaljujući boljem poznavanju lepih veština: muzike, poezije, geometrije. Ali bila je to sportska fantastika; ni sam ne bih mogao zaigrati ni u podsavezu. Ne bi to moglo proći. Dinamika je ono što privlači navijače. Ne pravda i istina. Zar je pravedno gledati u jedan ugao, a šutnuti loptu u drugi?Postideti golmana koji je ispod dresa ipak čovek. Nije, naravno da nije, ali publika i sredstva informisanja uznose strelca do zvezda i time ga guraju pravo u pakao, prepun sportskih asova, uostalom. Srećom, sve mi je to ubrzo dosadilo; kad znaš da nisi ništa, ne možeš se tek tako uhvatiti za nešto. Napustio sam fudbal i za dlaku izbegao večni oganj.”
― Svetislav Basara, Napuklo ogledalo