ŷ������

“Jer superheroji izmišljaju identitete da bi odbranili kostim. A mi, mi smo samo izmislili kostim da branimo identitet. (Kostim)”
― Marko Šelić

“Hvor skulle jeg begynne å lete? Min identitetsbygging ble et lappeteppe, en mosaikk av ulike bruddstykker og biter som jeg omhyggelig forsøkte å sette sammen til en Jason Michael Bosak Diakité. Jeg var aldri amerikaner, aldri svensk, aldri hvit, men heller aldri svart. Jeg var ingenmannslandet i verden”
― Jason Timbuktu Diakité, En droppe midnatt - En familjebiografi

“Ono što vas muči i uznemirava, osećanje da mrzite samog sebe, dobro mi je poznato.
Samomržnja je u stvari, ako hoćemo da budemo sasvim iskreni, tipičan jevrejski sindrom. Ovaj neobičan i neuobičajen način ponašanja iskazuje se kroz pokušaje društvenih autsajdera da skinu teško breme "drugoga i drugačijega", da se oslobode onog često nepodnošljivog stanja u kom se nalaze protivno svojoj volji a najviše zahvaljujući stereotipima prihvaćenim od većine. To je teško, gotovo nemoguće, jer privilegovana većina ne prihvata promenu ustaljenih stereotipa. Uzalud zamena imena, promena načina ponašanja, odricanje od nacionalne i kulturne pripadnosti, socijalnog položaja - autsajder ostaje autsajder. Takva osoba sa margine društvenog života koja ne uspeva da, uprkos svim svojim naporima i ustupcima koji idu do odricanja od suštine sopstvenog identiteta, postane ravnopravan član zajednice, svoje nezadovoljstvo, sav svoj očaj izražava samomržnjom. U samom sebi, u svojoj manjinskoj grupi traži i i nalazi glavnog krivca za nemogućnost stvarne i potpune asimilacije.
...
Svi mi, u meri u kojoj nas je društvo odbacilo ili nije prihvatilo, poznajemo taj osećaj samomržnje. Želimo da budemo kao i svi drugi, ali nam to ne dozvoljavaju, razlikujemo se po veri, ili po boji očiju.
Šta nam preostaje nego da mrzimo sebe, onaj deo sebe koji čini tu razliku.”
― Filip David, Kuća sećanja i zaborava

“Jag vet ej vem jag är, ingen människa kommer någonsin att få veta vem hon är. Ett namn? Ett ansikte? Men varje människa har eller kan få så många namn, har eller kan få så många ansikten. Själen byts: den kan bli ädlare, den kan bli sämre; vi vet detta. Ingen människa kan vila i sitt förflutna, ingen åldring i sin barndom, ej någon äger full trygghet i sig själv. Men vi kan gripa nuet och säga: så är jag nu, i denna stund.”
― Eyvind Johnson, The Days of His Grace

“Prestao je vidjeti svrhovitim gašenje mržnje... možda, premda je znao da je u njoj samo jad i strah i slabost, ali je bio umoran, rekao bih, zaustavljen uslovima svijeta; prvi put kad je osjetio stvarno opravdan strah, onaj naime o nesvrsi, o nemoći, kad je prepoznao ili se uvjerio u vlastito ništavilo, to je bio istočnik osamljavanja, prirodno tako, jednom je živi pojav otkrio nepojmljivu golemost stvarnosti pa je na to reagirao povlačenjem, kao živci u doticaju sa plamenom... i u toj novoj samoći, jedini očiti odgovor na malenost, pak jedini lagani odgovor, očitovao se kao potreba za dominacijom. To je surogat, onda, surovost kao surogat ranjivosti, niskosti... svega što je od težeg smisla.��
“Nisam li vas krivo shvatila...��, maršalica će ovdje zaustiti, “ideja o individui nešto je nakraju tragično, goropadan ishod odvajanja od cjeline...?��
“Možda radije nepotrebno goropadan, kao uostalom nepotrebno tragičan; probat ćemo reći da je cjelina nešto beskrajno veliko i moćno i suvereno dokraja; takva se usitnjava, razdaje, razonodi se idejom da prestane postojati bez dopuštenja ikoga, izvan granica i zakona - udaljavanje dijela od cjeline u tom je smislu samo neka djetinja sretna igra, kao mali dio plesa, negdje sam jednom zapisao, plesa opstojnosti, sa izlaskom i povratkom, postankom, nestankom, slobodan zaigrani prštavi proces i nešto ustvari obično...��, smireno, opušteno je sricao literat više se kao podsjećajući na neku stariju i dosad već zaboravljenu svoju misao, do čitavosti vjerojatno komponiranu tek sada. “U tome bi osoba bila samo česti kratkotrajni kuriozum i dio koji obogaćuje cjelinu, ali ne i njezin ishod; za mene, opažam, sva su živa bića ja, a ja je ono sve, i kada gledam stoga na cijelu struju stvarnoga, ideja o vremenu i prolaznosti, o bijednosti neke individue naspram svega kolosalnog uokrug nje, najednom to gubi snagu, postaje glupo i ruši se, poput nekog oblutka koji se plaši da će ga svatko moći baciti gdje poželi, samo zato što se odbija identificirati kao planina o čijem obronku leži.”
― Ivan Baran, Veliki pad