ŷ������

“Pusto mi je u duši. Prazno mi je srce.”
― Meša Selimović

“Svijet obično ne sudi mladića po duševnih vrlinah, već po školskih svjedodžbah ili kašnje po većem ili manjem zvanju. Često klanjaju se ljudi plitkoj glavi jer je uvrštena u red javnog zvanja, često rugaju se umniku jer je "ništa", jer ne spada u koju od društvenih kasta. Osobito u malih okolnostih vidi se ovo pusto idolopoklonstvo. A takovo očito vrijeđanje umnih vrlina boli i čovjeka duhovita, ma se i ne povađao za ludilom svojega vijeka.”
― August Šenoa

“Nitko nije umro od nekoliko ��ž�����Ჹ��a. Bolje ih je imati na koži nego na duši.”
― Sofia Lundberg, Den röda adressboken

“Mislim da samo veliki ljudi mogu osjećati veliku tugu, da su patnja i tuga bezuvjetno povezani sa širinom savjesti, čistotom duše, dubinom srca.”
― Nura Bazdulj-Hubijar, Amanet

“Kad ti sljedeći put naumpadne da "okineš selfi", pokusaj uslikati dušu. Jer, to si ti! Tijelo koje predstavljaš je Allahovo davanje koje je On učinio kakvim je htio. A dušu ti je u emanet ostavio, da je uljepšavaš, ili upropaštavaš. Da se ona slika, malo bi fotografija bilo stavljeno na uvid čak i pred vlastite oči.”
― Ammara Šabić-Langić, Logika duše

“Osebnost se zanima zase. Rada ima vznemirjenje. Ni nujno, da je odgovorna, skrbna ali ljubeča. Duša je energija univerzalne ljubezni, modrosti in sočutja. Ustvarja s temi energijami. Osebnost razume moč kot nekaj zunanjega in jo zaznava kot tekmovanja, grožnje, dobitke in izgube ter jih primerja z drugimi. Ko se uglasite z svojo osebnostjo, daste moč kraljestvu petih čutov, zunanjim okoliščinam in predmetom. Sami si odvzemate notranjo moč. Ko se začnete zavedati svojega duhovnega jaza in izvora, svoje nesmrtnosti, ko izberete in živite v skladu s prvim in šele nato s fizičnim, zapolnite vrzel, ki obstaja med osebnostjo in dušo. Doživljati začnete duhovno moč.”
― Gary Zukav, The Seat of the Soul

“Ko ���š�� izbere navpično pot, ko izbere, da se bo razvijala zavestno z odgovorno izbiro, postane sposobna osvoboditi se svojih lastnih negativnosti. Sega po avtentični moči. Prevzame tako rekoč lastno negativnost, nezavedne namene svojih razdvojenih delov svoje osebnosti. Ko osebnost postane zavestna, ko se razvija v mnogočutno osebnost in postaja integrirana, se frekvenca njene zavesti poveča. Postane celovita. Njene negativnosti odpadejo in kakovost nejne zavesti postane svetlejša. Zdaj že lahko gleda sebe in tiste okoli sebe s sočutnostjo in jasnostjo, z modrostjo svoje duše.”
― Gary Zukav, The Seat of the Soul

“Najveći profit na dunjaluku je da konstantno zapošljavaš svoju dušu u onome što je najbolje i najkorisnije za nju na ahiretu.”
― Hajrudin Ahmetović

“Nekad davno čovjek je, čudeći se, osluškivao kako mu iz prsa odjekuje zvuk pravilnih udara i nije imao pojma o čemu je riječ. Nije mogao poistovjetiti samoga sebe s nečim tako stranim i nepoznatim kao što je tijelo. Tijelo je bilo kavez, a u tom kavezu bilo je nešto što je gledalo, slušalo, bojalo se, razmišljalo i čudilo se. To nešto, taj ostatak nakon što je oduzeto tijelo, to je bila ���š��.
Danas, naravno, tijelo više nije nešto nepoznato. Znamo da je ono što udara u prsima srce, a da je nos završetak cijevi koja služi za dovođenje kisika u pluća. Lice nije ništa drugo, nego neka vrsta komandne ploče na koju su priključeni svi tjelesni mehanizmi: prehrana, vid, sluh, disanje, mišljenje.
Otkad je naučio što je što u njegovu tijelu, tijelo manje uznemiruje čovjeka. Znamo već i to da je ���š�� jednostavno aktivnost sive mase velikoga mozga. Dvojnost tijela i duše zaodjenula se znanstvenim terminima i možemo joj se veselo smijati kao starinskoj predrasudi.”
― Milan Kundera, The Unbearable Lightness of Being

“Samo z odgovorno izbiro lahko izberete, da boste zavestno gojili in hranili potrebe svoje duše, izzvali in pustili pa hotenja svoje osebnosti. To je jasna in modra izbira, izbira zavestne preobrazbe. Je izbira višjefrekvenčnih energetskih tokov ljubezni, odpuščanja in sočutja. Izbira slediti glasu svojega višjega jaza, svoji duši. Je odločitev, odpreti se vodstvu in pomoči svojih vodnikov in učiteljev. Je pot, ki zavestno vodi k avtentični moči.”
― Gary Zukav, The Seat of the Soul

“Če ���š�� v samoti svojih lastnih duhovnih izbir napreduje v veri, pogumu in čustvih do svoje lastne človeškosti, gotovo lahko odpre vrata, ki vodijo k večjemu zavedanju, večjemu karmičnemu vplivanju in odgovornosti.”
― Gary Zukav, The Seat of the Soul

“Ništa nije tako komplikovano da to ljudski um ne može još više zakomplikovati. I ništa nije tako komplikovano da ne može postati jednostavno kada čovjeka vodi ljubav i vjera. Um se uvijek priklanja strahu, zato i komplikuje. Jezik duše je jezik ljubavi i povjerenja. Ono što dominira u čovjeku, to će izaći vani.”
― Alma Taletović

“Srnina im smrt otkrila novi svijet duševni: misli i želje nikad neoćućene i sasvim različne nego što su u njih prije bivale.
Pojmili su da sve duše nijesu iste niti svaki život kao njihov; da ima nešto u ljudskim ���š��ma izvan briga za novcem i hranjenjem, te da to - nešto - može biti jače od straha smrti.”
― Dinko Šimunović, Duga

“Láska je preto také obľúbené slovo, lebo každý si pod ním môže predstaviť, čo chce �� jeden tým myslí splynutie tiel a iný zasa splynutie duší. Sklamaný býva častejšie ten druhý.
Ak vychádzame z toho, že ���š�� človeka je jedinečná, je to logické a nevyhnutné. Aby k splynutiu mohlo dôjsť, musel by dotyčný zo svojej duše aspoň na kuse vycúvať a urobiť tomu druhému miesto, a to sa natrvalo a bez následkov nedá. Splývať dlhšie s prázdnom vydrží málokto, nie je to veľmi zábavné. Ale vyskytujú sa také chvíle, keď dve duše, hoci aj putujúce v protismere, prechádzajú popri sebe a kývnu si priateľsky na pozdrav ako vodiči električiek premávajúcich po tej istej trase. Dnes viem, že nič viac ako tieto vzácne okamihy blízkosti netreba od lásky očakávať.”
― Pavel Vilikovský, Letmý sneh

“Njeno se razočarano tijelo vuklo već gotovo pet mjeseci po sveučilišnim predavaonicama kad je jednom na ulici srelo drskog mladog inženjera koji ga je oslovio i nakon tri sastanka osvojio. A budući da je tijelo ovaj put bilo veoma (i posve neočekivano) zadovoljno, ���š�� je ubrzo zaboravila ambicije i karijeru u struci, i (kao što se od prave duše i očekuje) pritekla u pomoć tijelu - spremno se prilagođavala inženjerovim svjetonazorima, njegovoj vedroj nemarnosti i šarmantnoj neodgovornosti.”
― Milan Kundera, Life is Elsewhere

“Vsa masa je zbrana v jedru atoma, med menuet plešočimi elektroni na orbitalah pa je vsemirska praznina, je ideja, je večna energija, je ���š��. Pletilja je nekje slišala podatek, da bi vsa atomska jedra, ki so na Zemlji, lahko spravili v naprstnik (imel bi Zemljino težo!). Kako velika je ���š�� in kako težko je telo!”
― Helena Cestnik, Pletiljina pesem

“Ne sputavaj puteve kojima te vodi
�ٳ�š��.&�����ܴ�;
― Alma Taletović, Smiraj duše

“Knjige so drugi dom duše. Ko ���š�� odsune papirne oknice, se po vsem prostoru razlije svetloba.”
― Christian Bobin, Ruševine neba

“Sme jednoducho zvyknutí čítať v tele medzi riadkami. Je to podvedomý, no nezadržateľný proces: tak ako telo produkuje dušu, ���š�� produkuje významy. Nevieme nič nechať na pokoji, len tak, samo osebe, všetkému musíme prisúdiť význam, zmysel a účel. No a, aby som sa vyjadril obrazne, významom tela je ���š��. Bez nej nemá zmysel. Bola by to továreň, ktorá s veľkým hukotom a znečisťovaním ovzdušia beží naprázdno.”
― Pavel Vilikovský, Letmý sneh

“Už počujem rásť trávu, ktorú čo nevidieť zakryje lavína. Obávam sa tej chvíle, prirodzene, veď lavínu som ešte nezažil, ale spájam si s ňou aj istú nádej. Dúfam, že mi vtedy �� ako vravia ľudia, čo stáli na prahu smrti �� prebehne v okamihu pred očami celý život, a v tej jeho zrýchlenej, zhustenej podobe, v tom stručnom sumári sa mi vyjaví, o čom vlastne bol a aký mal zmysel. Obrazne povedané, že prídem na to, aký účel mala moja ���š��.
To je jediné zjavenie, jediné absolútne osvietenie, po ktorom bažím, a je mi jedno, či pri ňom budem mať skrížené nohy, alebo budem celý, od hlavy až po päty vystretý.”
― Pavel Vilikovský, Letmý sneh

“Platón tvrdil, že filozof musí filozofovať celou svojou dušou (aj keď vlastným �ǰ���á��om filozofie je iba rozum). to isté môžeme povedať o umelcovi.”
― Jacques Maritain, The Responsibility of the Artist

“podobne ako umelec miluje pravdu a svojich ľudských druhov, potom nič z toho, čo by v diele mohlo pravdu znetvoriť alebo poškodiť ľudskú dušu, sa mu nebude páčiť a stratí pre neho ��dzٱ�š��Ծ���, ktoré prináša ���á����. úcta k pravde a k ľudskej duši sa stane objektívnou podmienkou či požiadavkom.. takéto ������áž���, ak sú to ������áž���, nikdy nenútili umelca, aby ohýbal alebo krivil svoje umenie. zaväzujú ho, aby učinil svoje umenie správnejšie a mocnejšie.”
― Jacques Maritain, The Responsibility of the Artist

“Do besmisla dušu goniš
I u njemu odgovore tražiš”
― Dejan Stojanovic, Krugovanje

“Máme toľko roboty s telom, aby sa cítilo komfortne, že na dušu už nezvyšuje čas.”
― Pavel Vilikovský, Letmý sneh

“Volite cijelim srcem,
Budite iznenađeni,
Zahvaljujte se i hvalite -
Tad ćete otkriti
Ispunjenost svog života.”
― David Steindl-Rast, Words Of Gratitude for Mind, Body and Soul

“A bio sam uvjeren. Još unaprijed, suštinskoljudski, lijeno predano kakvoj god implikaciji besmislene pojave, tek sam iščekivao u mračnom stanu propoziciju prisutnosti koja možda i nije bila ljudska. Ako sam upitan, ja nisam siguran, naknadno, ni u vezi toga jesam li sve to vrijeme ustvari bio totalno i bespovratno sam.”
― Ivan Baran, Veliki pad

“Tragovi sreće,
ožiljci tuge.
Komadići duše
i malo duge.
To sam.”
― Maja Brlić Jukić, Oni drugi snovi

“Na dušu najčešće uopšte i ne mislimo i gotovo da smo spremni da kažemo da tako nešto i ne postoji, ali kada ���š�� zaboli ili se veoma obraduje, onda smo svesni i sigurni da u nama ima nešto što je živo, što je istovremeno i biće za sebe i nerazdvojivi deo nas. Duša ima neki svoj život, skriven od naših čula, ali od njenog života zavisi ono što je čoveku najvažnije, mnogo važnije od telesnog zdravlja. To je unutrašnji mir, ispunjenost, spokoj, radost i želja za životom. Kada je ���š�� ranjena, sve ovo biva uzdrmano i čoveku ništa više ne vredi niti ga može utešiti, ni dobro telesno zdravlje, niti materijalno bogatstvo. Kako to zarasta rana na duši, kada smo spremni da kažemo da ���š�� možda i ne postoji?”
― Arsenije Jovanović, Bog i rokenrol

“Čuvaj dušu - carevi i kraljevi ti je sačuvati neće. Čuvaj glavu - carevi i kraljevi za tobom zaplakati neće, dobro se zna ko za mrtvim vojnikom plače.”
― Danko Popović, Knjiga o Milutinu

“Prestao je vidjeti svrhovitim gašenje mržnje... možda, premda je znao da je u njoj samo jad i strah i slabost, ali je bio umoran, rekao bih, zaustavljen uslovima svijeta; prvi put kad je osjetio stvarno opravdan strah, onaj naime o nesvrsi, o nemoći, kad je prepoznao ili se uvjerio u vlastito ništavilo, to je bio istočnik osamljavanja, prirodno tako, jednom je živi pojav otkrio nepojmljivu golemost stvarnosti pa je na to reagirao povlačenjem, kao živci u doticaju sa plamenom... i u toj novoj samoći, jedini očiti odgovor na malenost, pak jedini lagani odgovor, očitovao se kao potreba za dominacijom. To je surogat, onda, surovost kao surogat ranjivosti, niskosti... svega što je od težeg smisla.��
“Nisam li vas krivo shvatila...��, maršalica će ovdje zaustiti, “ideja o individui nešto je nakraju tragično, goropadan ishod odvajanja od cjeline...?��
“Možda radije nepotrebno goropadan, kao uostalom nepotrebno tragičan; probat ćemo reći da je cjelina nešto beskrajno veliko i moćno i suvereno dokraja; takva se usitnjava, razdaje, razonodi se idejom da prestane postojati bez dopuštenja ikoga, izvan granica i zakona - udaljavanje dijela od cjeline u tom je smislu samo neka djetinja sretna igra, kao mali dio plesa, negdje sam jednom zapisao, plesa opstojnosti, sa izlaskom i povratkom, postankom, nestankom, slobodan zaigrani prštavi proces i nešto ustvari obično...��, smireno, opušteno je sricao literat više se kao podsjećajući na neku stariju i dosad već zaboravljenu svoju misao, do čitavosti vjerojatno komponiranu tek sada. “U tome bi osoba bila samo česti kratkotrajni kuriozum i dio koji obogaćuje cjelinu, ali ne i njezin ishod; za mene, opažam, sva su živa bića ja, a ja je ono sve, i kada gledam stoga na cijelu struju stvarnoga, ideja o vremenu i prolaznosti, o bijednosti neke individue naspram svega kolosalnog uokrug nje, najednom to gubi snagu, postaje glupo i ruši se, poput nekog oblutka koji se plaši da će ga svatko moći baciti gdje poželi, samo zato što se odbija identificirati kao planina o čijem obronku leži.”
― Ivan Baran, Veliki pad