欧宝娱乐

“鈥δ寀var zabravlja turbe 鈥� zapisuje nepoznati 鈥� pustiv拧i da u njegov mrak padne te拧ki zvuk iz brave kao da unutra ostavlja ime klju膷a. Mrzovoljan je kao i ja, seda na kamen do mene i sklapa o膷i. U 膷asu kad ve膰 mislim da je zaspao u svom delu senke, 膷uvar podi啪e ruku i pokazuje mi moljca koji lebdi negde u tremu turbeta, iza拧ao iz na拧ih haljina ili iz persijskih prostirki zgrade.

鈥� Vidi拧 鈥� obra膰a mi se on nezainteresovano 鈥� kukac je duboko gore pod belim zidom trema i primetan je samo zato 拧to se kre膰e. Moglo bi se odavde pomisliti da je ptica duboko u nebu, kad bi se zid shvatio kao nebo. Moljac taj zid verovatno tako i shvata i jedino mi znamo da nije u pravu. A on ne zna ni to da mi znamo. Ne zna ni da postojimo. Pa poku拧aj sada da op拧ti拧 s njime, ako mo啪e拧. Mo啪e拧 li da mu ka啪e拧 ne拧to 鈥� bilo 拧ta 鈥� ali tako da te on shvati i da si ti siguran da te je on shvatio do kraja?

鈥� Ne znam 鈥� odgovorio sam 鈥� a mo啪e拧 li ti? 鈥� Mogu 鈥� uzvratio je mirno starac, pljesnuv拧i dlanovima ubio moljca i pokazao mi ga smrvljenog na dlanu. 鈥� Misli拧 li da nije razumeo 拧ta sam mu rekao? 鈥� Tako mo啪e拧 i sve膰i, gase膰i je izme膽u dva prsta da poka啪e拧 da postoji拧 鈥� primetio sam.

鈥� Naravno, ako je sve膰a u stanju da umre鈥� Zamisli sada 鈥� nastavio je 鈥� da postoji neko ko zna, dok mi ovo znamo o moljcu, to isto o nama. Neko kome je poznato na koji na膷in, 膷ime i za拧to je ome膽en ovaj na拧 prostor, ovo 拧to mi smatramo nebom i uzimamo kao da je neome膽eno 鈥� neko ko nije u stanju da nam se pribli啪i i da nam da do znanja da postoji sem na jedan jedini na膷in 鈥� ubijaju膰i nas. Neko 膷ijim se ruhom hranimo, neko ko na拧u smrt nosi u svojoj ruci kao jezik, kao sredstvo op拧tenja s nama. Ubijaju膰i nas, taj nepoznati nas obave拧tava o sebi. I mi kroz na拧e smrti, koje su mo啪da samo pouka nekoj skitnici koja sedi kraj ubice, mi ka啪em, kroz na拧e smrti kao kroz od拧krinuta vrata sagledavamo u poslednjem trenutku neka nova polja i neke druge me膽e鈥�”
― Milorad Pavi膰, Hazarski recnik : roman-leksikon u 100.000 reci, androgino izdanje