ŷ������

“Djeca nemaju strah od smrti, to i jest ono što ih čini djecom. Djeca imaju strah od roditelja. Kada strah od roditelja istisne strah od smrti, može se reći da smo odrasli.”
― Bekim Sejranović, Nigdje, niotkuda

“Jer svako živi u grobu svom, samo što neće da vidi grob.”
― Vladislav Petković Dis

“Na oltar okrutnog idola boljeg ž�����dz�a svakodnevno se prinose ž�����dz�i stotina devojaka i mladića. I - što je još gore - težnja za boljim ž�����dz�om neprestano spušta ionako niske duhovne kriterijume. Bolji ž�����dz� je apsolutno obezvredio patnju i smrt. Odgurnuo ih je na krajnju društvenu marginu. Na smrt se popreko gleda, niko neće da pati, niko o smrti ne misli, niko je ne razmatra, makar kao mogućnost i na kraju dolazimo do toga da više niko ne ume da umre.”
― Svetislav Basara, Mein Kampf

“Ležao je tu jer na onkologiji nije bilo mesta. Na neurologiji uvek ima mesta. Pacijenti na neurologiji brzo umiru i ustupaju lebensraum sledećoj grupi nevoljnika na koje je došao red da umru.”
― Svetislav Basara, Mein Kampf

“Jedan drugi prijatelj je umro, iznenada, katastrofalno, pored pokretne trake za prtljag na nekom stranom aerodromu. Njegova žena je otišla po kolica, kada se vratila, gomila ljudi je bila okupljena oko nečega. Možda se otvorio i prosuo neki kofer. Ali ne, otvorio se i prosuo njen muž, i već je bio mrtav. Godinu ili dve kasnije, kada je moja žena umrla, napisala mi je: ��.Stvar je u tome �� priroda je tako precizna, boli te tačno onoliko koliko vredi, tako da na neki način, mislim, i uživaš u bolu. Da nije bitno, ne bi bilo bitno..�� To mi je pružilo utehu, i dugo sam držao njeno pismo na radnom stolu; premda sam sumnjao da ću ikada početi da uživam u bolu. Ali svakako, tada sam bio tek na početku.
Već sam znao da će valjati samo stare reči: smrt, žalost, ucveljenost, tuga, slomljeno srce. Ništa moderno uvijeno ili medicinski. Žalost je ljudsko, a ne medicinsko stanje, i iako postoje pilule koje nam pomažu da zaboravimo na nju �� i na sve ostalo �� ne postoje pilule koje je mogu izlečiti. Ožalošćeni nisu depresivni, samo propisno, prikladno, matematički („boli tačno onoliko koliko vredi��) tužni. Jedan eufemistični glagol koga sam se naročito gnušao bio je „otići��. „Moje saučešće što vam je žena otišla�� („otišla da piški��?, „otišla po nešto��?). Ne moraš drugima naturati reč „umreti��, čak i ako je sam uvek koristiš. Postoji nekakva sredina. Na jednom prijemu, na koji bismo obično došli zajedno, jedan poznanik mi je prišao i rekao, prosto: „Neko ti nedostaje.�� To mi je delovalo tačno, u oba smisla. (NIVOI ŽIVOTA)”
― Julian Barnes

“Zbog toga ne moći is�����č��ti svoju priču, biti ušutkan i isključen znači biti dehumaniziran. A to pogađa samo ljudsko postojanje; tjera čovjeka da posumnja u svoje psihičko zdravlje, valjanost svoju inačicu događaja. U nama stvara duboku egzistencijalnu tjeskobu.
Gubitkom glasa nešto u nama umire.”
― Elif Shafak, How to Stay Sane in an Age of Division

“Smrt svoju u glavi nosim ja putnik bez prtljaga i lica.”
― Branko Miljković

“Smrt ima dva vida: ona je nebivanje, ali i strašna stvarna okolnost ����ša.
[...]
Biti ����š, to je nepodnošljiva uvreda. Još prije nekoliko sekundi biti ljudsko biće koje je branilo svoj stid, posvećenost golotinje i intimitet, a zatim tek sekunda smrti da bi naše tijelo odjednom bilo na raspolaganju bilo kome, da ga se može razgolititi, razrezati, pregledavati mu utrobu gadljivo začepljena nosa zbog njezinog smrada, gurnuti u hladnjak ili u vatru.”
― Milan Kundera, The Book of Laughter and Forgetting

“*o přístupu bojovníků jdoucího na křížové výpravy*

„Nepochyboval, že Bůh trestá hříšníky za vraždu a krádež, ale zabití muslima ve válce odměňuje nebem.”
― Yuval Noah Harari, Homo Deus: A History of Tomorrow

“toliko se puta zemlja okrenula
toliko je naših u grobove ušlo
a mi i dalje nismo ljudi nego
neka strašna deca”
― Milena Marković, Deca

“Lako je umreti za dobro i lepo; teško je umreti za bedno i pokvareno - to je ono što sam tada odjednom shvatio.”
― Shūsaku Endō, Silence

“Ćutanje vodi u tihu smrt
Liči na ž�����dz�, a nije ž�����dz�”
― Dejan Stojanovic, Krugovanje

“a sve vreme sam mislila
dok smo hodali
da je najtužnije u smrti
ne sama smrt
već sunčan dan
naspram mračne rake”
― Vitomirka Trebovac, Sve drveće sva deca i svi bicikli u meni

“Nikad se nije prestao čuditi mizernom napretku ljudskog roda kad je riječ od pogrebnim obredima. Vrsta koja je izmislila digitalne satove, otkrila DNK i stvorila strojeve za magnetsku rezonanciju, bijedno je zakazala u zbrinjavanju svojih mrtvih. Danas je u tome jedva imalo naprednija nego prije tisuću godina. Istina, oni koji se valjaju u novcu i mašti naizgled imaju malo veći izbor od ostalih; oni savoj pepeo mogu rasuti u svemir, ako žele. Ili se mogu dati zalediti - u nadi da će za sto godina biti oživljeni. Ali većini ljudi opcije su prilično ograničene: pokop ili kremacija. I to je otprilike to. Ako tamo gore postoji Bog, sigurno se grohotom smije ljudskom rodu koji je sposoban stvoriti atomske bombe i umjetnu inteligenciju, ali se još uvijek nije pomirio s vlastitom smrtnošću i ne zna što da učini sa svojim mrtvima. Patetično je pokušavati degradirati smrt na periferiju ž�����dz�a, kad je ona u središtu svega.”
― Elif Shafak, 10 Minutes 38 Seconds in This Strange World

“So nagrobniki naslovi umrlih?”
― Zoran Pevec, Hasidski pevec

“Bol je ž�����dz�, ima šta da boli, nije gotovo dok ima šta da boli, a tamo više ništa ne boli, kažu ljudi da je to dobro, kad se umre, dobro je jer ne boli.”
― Ana Vučković, Yugoslav

“Smrt. Smrt je kad nekog dugo nisi video. I to je to.”
― Ana Vučković, Yugoslav

“I evo, naišla je ova gorčina, kojom mi se preseče srce nadvoje, da me podseti na ono što sam, zagledan u nebo, zaboravio: da je hlebac koji jedemo ustvari ukraden; da smo za ž�����dz� koji nam je dat dužni zloj sudbini - grehu, taksiratu; da sesa ovoga sveta na onaj bolji ne može preći dok se kao zrela voćka ne otkine, ne poleti u bolnom i strmoglavom padu, i ne tresne o tvrdu zemlju. Valjda se i raju nosi modrica toga pada.”
― Ivo Andrić, Priča o vezirovom slonu i druge pripovijetke

“Když se živý dívá na mrtvého, nedívá se spolu s ním i duše nebožtíka, která mu stojí po boku?”
― Han Kang, Human Acts

“Nebylo snad už prolito příliš mnoho krve? To ji máme jen tak zahrnout hlínou? Oči duší těch, kteří předčasně odešli z tohoto světa, jsou otevřené dokořán. Bedlivě nás sledují.”
― Han Kang, Human Acts

“Bereme smrt osobněji než ti, kterých se týká o něco bezprostředněji.”
― Alena Sabuchová, Š���ٳܳ����

“V zimě u nás neumíralo tolik lidí, věděli, že je to problematické, že by možná bylo lepší počkat si na jaro, zem nebude tak zmrzlá a rodině to nezkříží plány s Vánocemi anebo masopustem. Jestli umřít, tak jedině během půstu. Bylo to i ekonomické, nemusel se chystat velký kar.”
― Alena Sabuchová, Š���ٳܳ����

“Nevím, proč si všichni myslí, že najdou po smrti klid. Když ho nenašli před ní.”
― Alena Sabuchová, Š���ٳܳ����

“Život žuri u smrt
Svoj drugi oblik
Nigde prekida
Samo prelazak”
― Dejan Stojanovic, Krugovanje

“U poslednjem naletu snage smrt guta sebe.”
― Dejan Stojanovic, Krugovanje

“Sjećam se kad smo kao djeca o tome zajedno čitale ležeći u krevetu i nismo mogle vjerovati da kosa i nokti rastu još danima nakon smrti jer su još uvijek živi. Što je smrt, pitala si me, kada je čovjek, zapravo, mrtav? Sada ti mogu odgovoriti: biološke funkcije nisu važne. Važan je smisao. Smrt je kad ti od tvog ž�����dz�a ne ostane više ništa, zapravo ti je svejedno da li još dišeš i rastu li ti kosa i nokti. Ti ionako više ne postojiš. Zato, obriši suze, Kitty. Odlazim u miru jer više nisam ja. Pogledaj samo moje posljednje slike i sve će ti biti jasno. A i zbog toga što je briga za mene postala pretežak i besmislen teret. Ja sam samo malo ubrzala taj odlazak, tek toliko da ja (a ne ona!) budem ta koja će odlučiti o tom trenutku.”
― Slavenka Drakulić, Frida

“O boku gibajućih mišića zemljasto spaljene, znojem osjajene, usjaktane kože, o kožnoj traci prosjan svjetlom, visi sada kalan nož, od kremena, sa kermesom stare krvi, suhe, ispod navraskana pogleda još pokadšto ti čujem dah, i tvoje mišićje u boli se napinje, pod krvcom... i kadaverom posve težak, bosim stopalima drobiš trnje, zazbilj trpeći kamenje što siječe. Ti si žedan; i umor te mirno zanosi, kao travku vijor kad je krhka, nekad sustalom ti vidim konca, tvojom sjenom zadjeven, ali jednako umoran, iza te jedva održavam hod i ne zadržavam se kada znam da me nećeš čekati.
“Postojbina uspavanih osjećaja o pendulumu fine biti se tako njiše tiho i mirno u neprolaznoj noći, kao ništavilom delikatno gudeći opažajima strave te spoznaje se ponavljajući do škođenja toj trajnoj samoj tami, sve dublje, i neminovno spram tonote nježnim talasima nestaje ono što je teže shvatljivo, naime da sam i ja nešto čega je mnogo, sa nedostižnih uglova neopisane sume, samo bijedni oris prisutne zamjedbe, zarobljen pred samim sobom.��
Do ekstaze terorom neslobode stoga sikće te ruči kao slitina iridiscentno se uvijajući od ohartanog u svjesno, sivim, svjetlosivim, kao bijelim otponcem prisjećanje puca da je zadnja rasoha točno ovdje, i moja uspomena mi se opet povraća; pred balansom nereagiranja o draž održavanu sažeženim zenitom osjetljivih nagona, koju najblaže samo ako taknem, pak se vinem do nje makar mišlju, pažnjom, začas nesvoj, u suncu, neka se umijem slijep - takav ću odmah nestati odbačen; osjetim, opet zbunjeno živ, opet insekt će milenije potratiti po trnju, vazda umirući, boreći se, opstojeći skočanjen, a sve da se uspne ondje otkud jest. I zato se memoriji poklanjam... prototrzajima razvihorenih sjećanja, bakarno, zagasito-žutih, deliričano ja ćutim dodire vjetra u krckanju kamenja te šuškanju trave, sve je tako rujno, a sve je svježe; ja sam otežan i bolestan i znoj mi sjaji toplim licem, dokle bezvučno kao lutam tražeći ne znam što.”
― Ivan Baran, Veliki pad

“Slutim da i ako se dogodi aberacija procesa potpune spoznaje, ako dođe do urušavanja saveza mene i svega, i neka ispriječi sve mi odlazak dok pokušavam otići pristojno van - sve će ipak zastati na dobrom, a ja ću nestati; počinjem to nazirati, osjećati, čak slutjeti kao neučinjene pokrete lasnoga plesa onoga svega što je odvajkada mrtvo, a ja sam jednom i sanjao baš o tomu.��
“Govorite mi, nemojte šutjeti, o čemu ste sanjali...?��
“O smrti koja poja u vječnosti ništavila, o bezbrojnim generacijama bića koji razgovaraju sami sa sobom nemajući mogućnost obratiti se onima prije sebe, a jedan za drugim odlaze u grob; sanjao sam i dokidanje toga, kao jednom, nekad, zbilo se da je svjesna pojava osvojila i smrt, pa se dogodilo u kutku svekolikosti da je netko ovladao rađanjem i smrću, te je mogao birati kad će se roditi, gdje, kako, gdje će umrijeti i hoće li uopće kusati smrti... Tada je došlo redefiniranje.��
“Biti mrtav prestalo je značiti biti mrtav?��
“Biti mrtav je postalo jednako ž�����dz�u, a sve što živi je shvaćeno kao pokret smrti, upravo revolt smrti, a simfonija koja nikada nije počela, koja nikada se, izgleda, neće utišati, pokrivena veom tišine, polako se otkrila i postala čujna (a ona je sve vrijeme svirala!...), čak i groznim pojavama kakva sam ja. Veoma, zapravo... grandiozno.”
― Ivan Baran, Veliki pad

“Čitao sam tako prije nekoliko dana kako je od korone negdje umrla mlada žena, dvadesetsedmogodišnja zubarica. Nije se cijepila jer je htjela imati djecu, a čitala je na društvenoj mreži da cijepljeni, vrlo vjerojatno, ne mogu imati djecu. Nijedan je liječnik nije mogao uvjeriti u suprotno. Pa, dobro, sad je to gotovo, pomislio sam: Svaka je sumnja otklonjena. Ona definitivno i neopozivo neće imati djecu. Ali ne zbog cjepiva, nego zbog neugodne biološke činjenice da je mrtva.”
― Ante Tomić

“Není zvláštní, řekl jednou Gaustin, že vždycky umírají ti druzí, a my sami nikdy.”
― Georgi Gospodinov, Time Shelter