ŷ������

“Zašto bi to bilo tako smešno, da ja mislim na ugašene vulkane, a da sam i Vezuv zavoleo, kao vulkan. Išao sam čak do ostrva Jan Majen, koje sad ljudi ne znaju, ni da izgovaraju, jer nosi ime holandskog mornara, koji je bio prost čovek, ali je to ostrvo, do smrti, tražio, ponova, u magli. Zbog tog dalekog ostrva u arktičkom moru, volim i Vezuv.

Zato sam došao u Herkulanum. Čini mi se da sam u Kordobi.

Tišina po ulicama je još veća, nego u Pompeji, a ja sam došao da vidim samo jednu kuću, iskopanu, i samo jednu zidnu sliku u toj kući. Samo to. To je slika Vezuva, stara dve hiljade godina. A sveža, kao da je tih dana slikana. Nije ni velika. Neugledna je, ali vanredno nežnih boja, i , Vezuv je na njoj naslikan, kao neki Fudžijama.
Otkud ta veza ?

Ta nežnost, prema prirodi, ta ljubav prema vulkanu, ta slika rađena sa tolikom ljubavlju �� kao da je Vezuv neko dete, ili brdo Mimoro, koje je iz Azije preneto u Italiju. Ta mala slika u Herkulanumu bila je moja najmilija stvar. Nju sam dolazio da vidim.

Tu vezu među kontinentima. Tu vezu među ljudima. Tu vezu Azije sa mnom, za koju niko ne zna i koju ne mogu da protumačim.”
― Miloš Crnjanski, Kod Hiperborejaca I

“Ako preciznije podesim uho, čut ću buku gnjeva, ljude koji jure amo-tamo u potrazi za hranom, kao š�ٲ���ǰ���. I samo je pitanje dana kada će početi jesti jedni druge, kao š�ٲ���ǰ���. Stvari su krhkije nego što se čini, Napolitanci to najbolje znaju, naučili su da se s time nose, sa svojom "vulkanskom neurozom", sa svojim "kaosom”
― Dubravka Ugrešić, Lisica