ŷ������

“Trebalo bi ubijati �����š���Dz��� sa svakim danom što se ugasi. Izbrisati je da ne postoji, da ne boli. Lakše bi se podnosio dan što traje, ne bi se merio onim što više ne postoji. Ovako se mešaju utvare i ž�����dz�, pa nema ni čistog sećanja, ni čistog ž�����dz�a.”
― Meša Selimović, Death and the Dervish

“Otići ću jednom.
Kuda?
Ma kuda.
Kada?
Nikada.
Čim đavo preciznosti došapne vrlo određena pitanja, maštanje nestaje. Ostaje tuga. Ostaje ž�����dz� oko nas.”
― Meša Selimović, Ostrvo

“Ta i ta devojka, recimo, kao i svi drugi, ima svog idealnog muškarca; samo, nevolja je ta što ona živi u Rumuniji, a on je Eskim. Koje su šanse da se sretnu? A znali bi, sve bi im bilo jasno kad bi se samo sreli...ali se naprosto neće sresti. Njihovi ž�����dz�i postaće ljubavno promašeni. A kad promašiš ljubav, šta onda uopšte možeš da pogodiš?”
― Marko Šelić, Zajedno sami

“Ni za jednu ž�����dz�nu stazu ne postoji vodič, svaka je neispitana, neponovljiva, zato je u ž�����dz�u avantura pravilo, a ne izuzetak, jer je putovanje kroz neispitane predjele, koje niko poslije nas ne može ponoviti, sve se staze potiru, uvijek nanovo se stvara nova konfiguracija, uvijek se ukazuje drugi pejzaž, druga klima, za svakog posebno. Zato moram da budem svoj vlastiti vodič, prvi i posljednji putnik na putu kojim samo ja mogu proći. Lako ću pregaziti opasne bujice ne gazeći ni do članaka, ili ću se udaviti u smiješnom potočiću, kao niko. Ali ne mogu da čekam, ne mogu da stojim, i sve ću vidjeti tek kad se desi.”
― Meša Selimović, �վ�š���Ա�

“Nesreća je što niko ne meri sreću prema sebi i svojim potrebama, nego prema drugom, i to prema najsrećnijima. Manija svih ljudi je da usvajaju tuđa merila i za svoj sopstveni ž�����dz�. Prava sreća č�DZ����ova biće ako postigne svoje oslobođenje od drugih ljudi; a osloboditi se, to je najpre odvojiti svoju sudbinu od presije tuđih primera, dajući svom zivotu pečat svoje sopstvene prirode i svojih ukusa.”
― Jovan Dučić, Jutra sa Leutara

“Ja sam sve što kažete da jesam, i još gore od toga. I da nisam, ipak jesam. Šta imam od toga?! (Bol i revolt)”
― Marko Šelić

“Bilo, jeste i biće dokle god stojim i dalje giljam do kraja, do cilja do dogorenja fitilja,čizme od sedam milja. (De Facto)”
― Marko Šelić

“Strašno je proživeti vek kao anoniman i potpuno neopažen č�DZ����; nikakva odjeka od tebe nema, jednak si kamenu ili bačenoj grani kraj puta. Niko te zapamtiti neće. Jer već za tvoga ž�����dz�a pitaju: ko je taj Ivan Marić? Šta je učinio?”
― Meša Selimović, Ostrvo

“Dotaći Sunca zrak, i to sam, znači i sto put' opeći dlan. Pa kad' misle sve naj, opet nisu - ja...svoju stvar najbolje znam sam. (Ponos)”
― Marko Šelić

“Celog ž�����dz�a je sanjao o nečemu višem, a prilika mu se nikada nije pružala. Ako mu sudbina nije dala mogućnost, zašto mu je dala želju?”
― Ostrvo Meša Selimović

“Na oltar okrutnog idola boljeg ž�����dz�a svakodnevno se prinose ž�����dz�i stotina devojaka i mladića. I - što je još gore - težnja za boljim ž�����dz�om neprestano spušta ionako niske duhovne kriterijume. Bolji ž�����dz� je apsolutno obezvredio patnju i smrt. Odgurnuo ih je na krajnju društvenu marginu. Na smrt se popreko gleda, niko neće da pati, niko o smrti ne misli, niko je ne razmatra, makar kao mogućnost i na kraju dolazimo do toga da više niko ne ume da umre.”
― Svetislav Basara, Mein Kampf

“Musíme se vzbouřit proti bohům a říkat: "Chcete mi odepřít štěstí? Tak dobře, ukousnu si ho pořádné sousto!" To je tváří v tvář utrpení jediná platná odpověď.”
― Elie Wiesel, Šílená touha tančit

“Ponekad, za ž�����dz�ni uspeh nije potrebno mnogo: susret, odluka, š���Բ���...
Šta je potrebno da se propusti ljubav? Nekoliko sekundi, oklevanje, š���Բ���...”
― Guillaume Musso, Parce que je t'aime

“Svako ko je proživeo ljubav i ko zna koliko daleko ona može ići, nikada ne može biti zadovoljan s ljubavlju koja je osrednja. Sada ne mogu pristati na manje. Jednostavno ne mogu! Moja ljubav prema njemu - bila je ljubav mog ž�����dz�a. Gle, iako sam ga izagnala iz svog ž�����dz�a, on još uvek u mojoj glavi stoji kao kip prema kojem merim svakog drugog muškarca, i na žalost, svima drugima nešto fali. I naravno, ja sam ta koja gubi takvim usporedbama.”
― Rajaa Alsanea, Girls of Riyadh

“- Ja sam na to gledala ovako - ne zaslužujem ništa manje od njega. Međutim moj je broj jedan pristao biti sa nekim manje vrednim od mene, pa sam i ja sada prisiljena biti sa nekim manje vrednim od njega.



- Tu se ne slažem sa tobom. Što se mene tiče, moj broj jedan je otišao, ali će doći neko ko je još bolji od njega! Nikada se neću podceniti, i nikada neću biti zadovoljna mrvicama.”
― Rajaa Alsanea, Girls of Riyadh

“Muž nese vinu a žena bolest. Takhle to bylo odjakživa.”
― Juli Zeh, Eagles and Angels

“Třináct pater od země k nebi, fasáda v barvách šedé, žluté a oranžové, protože společenství vlastníků pořád ještě věří, že čím barevnější panelák udělají, tím hezčí bude, tím spokojenější budou jejich ž�����dz�y. Třináct pater plechových balkónů a lidí pohromadě jako v průměrné jihočeské vesnici.”
― Jan Štifter, Světlo z Pauliny

“Zavalio se i gledao u nebo - široko, prostrano, bez ikakvih vidnih ograničenja. Čitao je da nije jedino i da se još širi i pokreće, i onda mu je padalo na um koliko smo mi zaista mali. I znači li to da čak i da č�DZ���� jednom stvarno skine okove ovog sveta, opet će udariti u novi krov, plav ili crn, istančan zvezdama ili nečim nepoznatim što će vremenom takođe postati obično. Čemu onda sve ovo? Nije ovaj svet po meri č�DZ����a jer č�DZ���� nije po meri neba.”
― MIlica Radovančev, Samoprozvani rukopis

“Gabriel si v té době ještě představoval, že všichni nutně vedou zhruba stejný ž�����dz�, přibližně na způsob polovyluštěné křížovky. Neustále shromažďoval definice a nová řešení. Kdykoli se ale přiblížil k druhým lidem, zjistil, že jejich ž�����dz�y nejsou křížovky, ale zašifrované problémy, a žádné dva se neshodují.”
― Mavis Gallant, Pozdní navrátilec: novely a povídky

“Savremenom č�DZ����u se postavilo pitanje, naime, da li je "vredno" živeti, a shodno tome javlja se i osećanje da je č�DZ����ov ž�����dz� "neuspeh" ili "uspeh". Ova ideja se zasniva na shvatanju da je ž�����dz� preduzeće koje treba da donese profit. Neuspeh je kao bankrotstvo u poslu, u kome su gubici veći od dobitka. Ovo shvaćanje je besmisleno. Mi možemo biti srećni ili nesrećni, možemo dostići neke ciljeve, a neke ne: a ipak ne postoji vidljivi saldo koji može da pokaže da li je bilo vredno živeti. Možda sa stanovišta salda nikad nije vredno živeti. Život se nužno završava smrću; mnoge od naših nada su izneverene; ž�����dz� se sastoji iz patnje i napora; sa stanovišta salda izgleda da bi imalo više smisla da se č�DZ���� ne rodi, ili da umre u detinjstvu. S druge strane, ko može reći da li se ne nedoknađuje sav ž�����dz�ni napor i patnja jednim srećnim trenutkom ljubavi, ili radošću što se diše, ili šeta jednog svetlog jutra, ili što se udiše svež vazduh? Život je jedinstven dar i zahtev koji se ne može meriti drugim vrednostima, i na pitanje da li je "vredno" živeti ne može se dati smisaoni odgovor, pošto je samo pitanje besmisleno.”
― Erich Fromm, The Sane Society

“No to nije tako. Odnosno je do krajnosti jasno kako se dijalog mora nastaviti, vi ste ti koji su postavili pitanje, a nespojivo je, čak sa bontonom, nekoga zaustaviti, zapitati ga što pa onda otići, od osobe idejno, još idealno podjarene - interpolacija podsvijesti fantastično neumjerena, mi mijenjamo tu misao i skrećemo joj smjer, sve silno te smrtno apstrahiranje i zanos u kaosu i zaziv za obnazom, nasumce, smrvljeno ustrapana shvaćanja rasuta razborom sasvim do nadira i tako neslutivo istinski odraženo krajnostima naših pasivno tinjajućih pojava te misli, u padanju, pri uniženju dokol nas ono zapetljava sekundama ž�����dz�ne fantasterije, mi osjećamo, i podsjećamo se ovdje na težinu samih sebe, oko našega vrata peče nas uže i takvi smo još
obješeni o ništa... beznačajno.��
“N���dz���č�Դ�?��
“Vezano usve umirućim trunjem neke racionalnosti osjetno živomorne u nesnu te omrazi što straje opirući se punoći pa imenima, pak udesima u bezmjernom slijedu potisnutih ishoda, istom bezgraničnom nizu ograničenih okolnosti što se razlijevaju zapažajima oštrim i snažnim i sve nas tu zaziđuje, zadržava nas orodeći protuornim protusmislom, a dugi slatki ushit spram spuštanja u traumu tako svejednako i često guši... prema tome smo bili djeca, u doticaju sa nehtijenjem primarno čisti kao izgubljeno, iskreno, otkraja smo pokušavali živjeti veoma stvarno i predao sam se amneznoj zamršenosti strastveno rasipljućih a smrtnih dana spokojno, i ja sam bio izričito živ, uopće znatiželjno, poćudno srodan odmornoj slutnji nestajuće slobode nepromjenjivo mirne do same biti, odalečen uzvijorenim zaboravom sebe i poliprisutan, ali potrošen, ipak skoro uvijek zatravljen uzorima svetosno pustim, u krivu, lažan, lomljiv, kukavan - i spominjem se orunjen oceanom samoće da sam u mržnji spram sebe širio strah, samozatrovano, tako manje svet, po strukturi starijoj od onoga što sam ja.��
“Kojiput agresivna vatra kreacije makar zatrpana mokrom zemljom i udavljena i ostavljena ipak ostaje tinjati održavajući se blijedo a bijesno i ne poznajući odsustvo narednih kovitlaja čak ni kao pojam, ali podrovano, još pospano pušteni svrsjem teškim i stranim koje uznemirava, nas ono boli, bitkom, značenjski rastrže tako da i sada zapravo tu vrednujemo zator. Pitam se kao putnik već domoren sobom na korak ispred ponora kada li će kraj, sumjerljivo, u sljepariji, maglenosivim svitanjem kroza mrak osluškujem spore korake illustrissimusa, interlokutora, taj mi prilazi rastapan sjećanjem
isto sasvim umorno, od traganja, od osjećajnog, marno podatnog propitivanja sada i metalogikom, a takav mi je neprepoznatljiv, samo nekom smetnutom prašinom dugo mrtve prelesti prisutan sada zastarjelo - jedna uredna ideja. Po tomu onda pozadinski, poizdalje, podsjećam se da sam ga poznavao, svime prividnim i doloznim opstrijet neumoljivo, zaustavljen, kad ono me uočio jurist, različjem pokorno očaran, do iscrpljenosti, moj tužitelj, humilni sluga, rival intimus, moj saveznik i neprijatelj, a zvao se Atrahasis.”
― Ivan Baran, Veliki pad

“Nježni ponent hujeći poja zibljući polugole grmove pri tajanstvenu, istrajno živu, živopisno čarovitu odsječku ovozemnog postojanja, isto nekako vrckavo, nemirno u višebojnom, brzajućem, titravom razmetanju kojim eto i govori, izjašnjava se neodstupajuće da i on je tu. Oko nas srebro stijenja, vrtača, vododerinama se raspada smeđezelena mrtva mahovina, gdješto je prljavohrđava, prlja bjeljavinu kamenja kano je drobljiva kaluga.
U taktu takvoga postojanja, ja slušam glas Atre:
“Naveo si me na nešto čemu sam se protivio, čemu sam od početka zapravo bio i neprijatelj. Zatražio si me da posegnem i ocrtam ti svrhu. Da kažem dostojanstveno što je krv postojanja. Jer i ono je uvjetovano time, ja osjećam da se ti osjećaš uvrijeđeno, poniženo u neograđenosti samoga sebe, tebi je zbilja i mučna ova sloboda. Ja bih zaista volio, bio bih i počašćen, kad bi ti prihvatio, a zašto ne i sada u ovom ž�����dz�u, evo sada dok hodamo prema niskom suncu, da je postojanje garantirano nepostojanjem, jedno je odraz drugoga i taj garant je jedini okov koji ti se može ponuditi.
“Atra... ali mene izluđuje neprestajuća nepredviđenost, beskrajno snalaženje, već mi je bljutava moja vlastitost i oslon na nju, zašto misliš kad bih pristao, ako bih već i mogao, a znam da ne mogu, da bi to bilo išta manje od mrcvarenja. Jedno jastvo rastegnuto između potpunih ispraznosti, pak na njima izgrađeno, dograđeno, uzdignuto prema jalovim visinama, a tako niskim visinama... U jednom ž�����dz�u sam ti o moći pripovijedao, o njezinoj ukupnosti, sadržini koja negira nepovredivost postojanja, č�DZ�����a negira i oskvrnjuje ga, dokle istodobno njegova pojava, sam taj proces da je on tu, finalni jamac je bezvlasnog sljepila; moje već prisuće poriče ultimativni identitet i ono nije neopasno, unatoč tomu što sam sve vrijeme doista samo ja tu.��
Prepoznat ću da izgovaranje riječi ako i rovito, razdrta glasa u razgaru misli me prikučuje ipak snažnije svemu onomu izvanjskom, kroz rastinje vukući tijelo čak i tako uz himbu smjelosti ustuk sam oćutio marazma duše i ja opažam pod progalinom kao polazište, plamsaj svega posvemašnjeg ne više no nemir neprilježni, tako posve opušteno, stuporozno, stupidno prolazim zarudjelim trnjakom makije, zuljećim u ćuhu vjetra, svrstavajući nepomirljivost, ratoljublje, krvoločje drzovito kao čak posljednjeg zastupnika svega onostranog. Ali u tom razumijevanju, krvlju crljeno izmrljanom lovcu ja svejedno sada govoriti prepuštam:
“Ako se neka pojava trgne i odluči razglasiti da počinje naglašavati počelo stvari, recimo to, makar se time obraćala grotlu, mraku, samom koncu svega vlastitog - zbilja ona zbori eliminaciji sebe -, takva pojava zapravo prelako prilazi stupici kojoj upravo uz mene dolaziš i ti, pored toga što sam ti suputnik, pristojno se osvrćem na bogomračje, zaozbiljno i zatečen kako te zaobišla misao. Neprikladna je, teško prihvatljiva, veliki je pad č�DZ�����a potreban kako bi se vidjelo i sa dna; u veličini vidjeti voljnost da sve nestane u bilo kojem trenutku, ali ne takvu ogorčenu težnju kakva je tvoja, već voljeti proces, biti proces, ja vrijedim onoliko koliko mi je malo stalo do toga, neogorčeno, ponavljam, ali dolično. Želiš izaći iz procesa, iz ritma, biti mrak, od čega sam ja recimo... a što dalje? Razumiješ li da fantazija - a mi znamo da je sve cilik perlica i šuštaj vea šarenih u svjetlu smrvljena zrcala, sve je i naivna sanja - razumiješ li da ona nije negacija niti opravdanje zazora stvarnosti, ono opipljivo i dalje je ozbiljno, i dalje šteti, ondje pak njeguje, uzdiže, sokoli, tu se nasiljem otimlje u borbi za ž�����dz�, ja ne moram biti stvaran da bih bio sirov, i mogu zaista naškoditi i
onda kad me nema.”
― Ivan Baran, Veliki pad

“O boku gibajućih mišića zemljasto spaljene, znojem osjajene, usjaktane kože, o kožnoj traci prosjan svjetlom, visi sada kalan nož, od kremena, sa kermesom stare krvi, suhe, ispod navraskana pogleda još pokadšto ti čujem dah, i tvoje mišićje u boli se napinje, pod krvcom... i kadaverom posve težak, bosim stopalima drobiš trnje, zazbilj trpeći kamenje što siječe. Ti si žedan; i umor te mirno zanosi, kao travku vijor kad je krhka, nekad sustalom ti vidim konca, tvojom sjenom zadjeven, ali jednako umoran, iza te jedva održavam hod i ne zadržavam se kada znam da me nećeš čekati.
“Postojbina uspavanih osjećaja o pendulumu fine biti se tako njiše tiho i mirno u neprolaznoj noći, kao ništavilom delikatno gudeći opažajima strave te spoznaje se ponavljajući do škođenja toj trajnoj samoj tami, sve dublje, i neminovno spram tonote nježnim talasima nestaje ono što je teže shvatljivo, naime da sam i ja nešto čega je mnogo, sa nedostižnih uglova neopisane sume, samo bijedni oris prisutne zamjedbe, zarobljen pred samim sobom.��
Do ekstaze terorom neslobode stoga sikće te ruči kao slitina iridiscentno se uvijajući od ohartanog u svjesno, sivim, svjetlosivim, kao bijelim otponcem prisjećanje puca da je zadnja rasoha točno ovdje, i moja uspomena mi se opet povraća; pred balansom nereagiranja o draž održavanu sažeženim zenitom osjetljivih nagona, koju najblaže samo ako taknem, pak se vinem do nje makar mišlju, pažnjom, začas nesvoj, u suncu, neka se umijem slijep - takav ću odmah nestati odbačen; osjetim, opet zbunjeno živ, opet insekt će milenije potratiti po trnju, vazda umirući, boreći se, opstojeći skočanjen, a sve da se uspne ondje otkud jest. I zato se memoriji poklanjam... prototrzajima razvihorenih sjećanja, bakarno, zagasito-žutih, deliričano ja ćutim dodire vjetra u krckanju kamenja te šuškanju trave, sve je tako rujno, a sve je svježe; ja sam otežan i bolestan i znoj mi sjaji toplim licem, dokle bezvučno kao lutam tražeći ne znam što.”
― Ivan Baran, Veliki pad

“Čovjek je ono što se mijenja, zaključimo, zajedno, č�DZ����� je proces, u postojanju vidimo perpetualnu interpretaciju, a i ž�����dz� kao takav nije no revolt smrti, sudar je to možno iskonski, zakriljen, zaronjen u nagonu, još toliko drugačiji da razjeda i rije, do opreke, i konfuzije, bilo krišom da kačestvom zažđe ili znatno, ali jest obmana, pa mine da samoobranu odraženu od nje sigurno i despocijom nazivamo.”
― Ivan Baran, Veliki pad

“Život, je li, živjeti... to je nesporazum.”
― Ivan Baran, Veliki pad

“To bi bilo ono gdje se ne usudim ići. A ovdje sam bio mnogo puta ranije. To je kao... bezdan. Ono što shvaćam, što osjećam, vidiš, jest ako jednom upadnem unutra, morat ću prihvatiti da sam ništa, tako nekako zauvijek negirati samoga sebe, zaboraviti se, i sve ono što bih ja jednom mogao biti, kao bih morao odreći se širina vlastite duše i zraka kojeg dišem, ikakvog smislenog postojanja... dokle napokon, ne bi ni bilo onoga tko sve to čini; radije prazno neko, nebitno ništavilo...��
“A kakvo je onda ovo gdje smo sada, ovo gore, gdje puzamo po krhkom pokrovu vječite provalije...?��
“To bi bio nesporazum. Život, je li, živjeti... to je nesporazum.��
No te riječi zvučale su isto tako strane, kao tuđe, kanda se cijela ova konverzacija vodila između dva sasvim drugačija bića no što su bila dijelom moje memorije, neke dvije izmišljene travestije, kojih se, priznajem, dijelom bojim i sam, dapače, koje baš u toj varijaciji sada govore:
“Bojim se te rupe.��, i to čujem od vlastita glasa. “Bojim se jer ako dopustim da me ona uzme, ako se predam namjerno ili slučajno, više nikada mi neće biti moguće van, ja se više nikada neću vratiti. To je moja jedina moguća odluka kojoj mogu dati kvalitet finalnosti... A nekada mi dođe da upadnem. Zbog tog dolazim tu; zato sam i bio ovdje mnogo puta ranije. Dođe mi da skočim, ja se pojavim na rubu, a onda smrznut, ne djelujući gledam u bezdan, ovladan... i sve to traje dok se polako na kraju ne povučem u sram. A vidiš, za mene, stvarnost je kvalitet ničega; iako je unutra moja negacija, kad bih upao, istodobno je tamo takoreći jedini garant mene...”
― Ivan Baran, Veliki pad

“Slutim da i ako se dogodi aberacija procesa potpune spoznaje, ako dođe do urušavanja saveza mene i svega, i neka ispriječi sve mi odlazak dok pokušavam otići pristojno van - sve će ipak zastati na dobrom, a ja ću nestati; počinjem to nazirati, osjećati, čak slutjeti kao neučinjene pokrete lasnoga plesa onoga svega što je odvajkada mrtvo, a ja sam jednom i sanjao baš o tomu.��
“Govorite mi, nemojte šutjeti, o čemu ste sanjali...?��
“O smrti koja poja u vječnosti ništavila, o bezbrojnim generacijama bića koji razgovaraju sami sa sobom nemajući mogućnost obratiti se onima prije sebe, a jedan za drugim odlaze u grob; sanjao sam i dokidanje toga, kao jednom, nekad, zbilo se da je svjesna pojava osvojila i smrt, pa se dogodilo u kutku svekolikosti da je netko ovladao rađanjem i smrću, te je mogao birati kad će se roditi, gdje, kako, gdje će umrijeti i hoće li uopće kusati smrti... Tada je došlo redefiniranje.��
“Biti mrtav prestalo je značiti biti mrtav?��
“Biti mrtav je postalo jednako ž�����dz�u, a sve što živi je shvaćeno kao pokret smrti, upravo revolt smrti, a simfonija koja nikada nije počela, koja nikada se, izgleda, neće utišati, pokrivena veom tišine, polako se otkrila i postala čujna (a ona je sve vrijeme svirala!...), čak i groznim pojavama kakva sam ja. Veoma, zapravo... grandiozno.”
― Ivan Baran, Veliki pad

“Bez lanaca, no ljudima zarobljena, uljudbom, obitelji, svojom kucom, mišje zatvorena klopkom ž�����dz�a, dokle podvorno i nježno, tiho ju sloboda neprestano zove van.”
― Ivan Baran, Veliki pad

“Pokud chce č���DZ�ě�� přežít na novém místě, musí zřejmě svou minulost odříznout a hodit ji psům.”
― Georgi Gospodinov, Time Shelter

“Napadlo ho, že č���DZ�ě�� by neměl kazit dobrý cizí příběh, protože Bůh k nám promlouvá přes příběhy, a budou-li dobré naše příběhy, je tu šance, že dobrým bude i velký příběh tohoto ����ě��a. Jenže kdo ví, který příběh je ten dobrý? Je to on, kdo se plete do cizích příběhů? Co když právě ty jiné příběhy vstupují do toho jeho?”
― Miroslav Hlaučo, Letnice